Kako najlakše upropastiti ekonomiju jedne zemlje...

Ugledni svetski ekonomista Jozef Stiglic naveo je nekoliko faza u uništavanju ekonomije izabrane države.  Kao meta se uglavnom pojavljuju zemlje u razvoju i one koje su u nekoj vrsti tranzicije, a najčešće su to zemlje bivseg socijalističkog bloka, kao i zemlje trećeg sveta. Najbrži način kako baciti targetiranu zemlju na kolena jeste uvući je u vrzino kolo finansijske zavisnosti.

Jozef Stiglic objašnjava:

U početku se analizira ekonomija ciljne države, a zatim Svetska banka za obnovu i razvoj državi-žrtvi uručuje tipski plan u četiri faze  čiji je cilj da se dotična zemlja kompletno opljačka i sprovede nad njom potpuna kontrola.

U prvoj fazi se vrši privatizacija državne imovine sa ciljem da čitava država postane vlasništvo odabrane bankarske pseudoelite.

Druga faza je liberalizacija tržišta kako bi se omogućilo da kapital bez prepreka izlazi iz zemlje koja se time dodatno pljačka.

Treća faza je tržišno određivanje cena, što znači drastično povećavanje cena hrane, komunalnih usluga i energenata pri čemu cena rada, plate i penzije, ostaje na istom nivou ili se čak i smanjuje.

Četvrta faza ili ekonomsko ubistvo države-žrtve označava totalno privredno i ekonomsko uništenje dotične države. Na primer, u Indoneziji 1998. godine je MMF ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno stanovništvo, što je izazvalo opštu glad, a u Boliviji su izbile demonstracije zbog drastičnog povećanja cene vode po nalogu MMF-a. U takvoj situaciji država-žrtva je prinuđena da po bagatelnim i smešnim cenama rasproda svu državnu imovinu.

Amerikanac Džon Perkins,  autor kontroverzne knjige „ Ispovest ekonomskog ubice“, objašnjava u svom priznanju ko su ekonomske plaćene ubice, koji je njihov cilj, kakve zemlje biraju i njegovu ulogu u tom sistemu:

„EHM (Economic Hit Man) su visoko plaćeni profesionalci čiji je primarni zadatak da zemlje ciljane od vlade  US i velikih američkih korporacija, eksploatišu i pljačkaju. U suštini , oni usmeravaju novac  Svetske Banke (The World Bank) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) kao i drugih stranih organizacija za „pomoć“ , na račun velikih koncerna i nekolicine odabranih porodica koje kontrolišu svetske resurse na našoj planeti. Sredstva kojima se služe su fabrikovani finansijski izveštaji, namešteni izbori, podmićivanje, ucene, seks, ubistva.... Oni igraju igru koja postoji od kada postoje imperije, s tom razlikom što se ova sadašnja igra, u vreme globalizacije, dodatno usavršila i prešla na još viši, zastrašujući nivo.“

"U zemljama kao što su Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji. U Vašingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari. Delujemo skromno i normalno. Posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela. Propovedamo altruizam i govorimo za lokalne novine o čudima koje će doneti naši humanitarni projekti. Konferencijske stolove i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na Harvardu držimo predavanja o čudima makroekonomije. Mi smo stalno prisutni i radimo otvoreno. Ili, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvima budemo prihvaćeni. Tako funkcioniše ovaj sistem..."

(Citat iz knjige Džona Perkinsa)

Džon Perkins završio je studije za rukovodioce kompanija na Univerzitetu u Bostonu i vrlo brzo je postao zanimljiv, kao odgovarajući potencijal, izvesnim političko-privrednim strukturama, kao što su Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) i MAIN, mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke, oko investicionog programa za zemlje Trećeg sveta. Preko noći postao je neka vrsta tajnog agenta ex officio, ekonomski plaćeni ubica koji je odlično, pokazalo se, radio svoj posao jer je dugo godina opstao u srži sofisticiranih privrednih manipulacija na međunarodnom nivou. Radilo se na stvaranju niza država ekonomski zavisnih od SAD-a, čime bi ta ista Amerika sebi obezbedila regularan put do eksploatacije resursa države koja je ekonomski umrla.

Perkins objašnjava: „Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: "S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku." U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.“

Primer Iraka

„Moja uloga predsednika IPS-a osamdesetih godina i konsultanta SWEC-a krajem osamdesetih i delom devedesetih, omogućila mi je pristup informacijama o Iraku koje većini ljudi nisu bile dostupne. Uistinu, osamdesetih godina većina je Amerikanaca malo znala o toj zemlji. Ona se jednostvna nije nalazila na ekranu njihovog radara, ali ja sam bio fasciniran onim što se tamo događalo.

Ostao sam u kontaktu sa starim prijateljima koji su radili za Svetsku banku, USAID, MMF ili neku drugu međunarodnu finansijsku organizaciju, kao i s ljudima iz "Beshtela", "Halliburtona" i drugih velikih projektantskih i građevinskih kompanija. Mnogi inženjeri zaposleni preko IPS-a kao građevinski preduzetnici ili dobavljači i druge nezavisne energetske firme takođe su bili uključeni u projekte na Srednjem istoku. Bio sam potpuno svestan da je posao EHM-a u Iraku bio težak. Reganova i Bušova administracija bile su odlučne da pretvore Irak u novu Saudijsku Arabiju. Bilo je puno prisilnih razloga za Sadama Huseina da sledi primer dinastije Saud. Trebao je samo posmatrati dobrobit koju su ovi imali poslije posla s pranjem novca. Otkad je taj posao sklopljen, u saudijskoj pustinji nicali su moderni gradovi. Koze koje su sakupljale otpad pretvorene su u prekrasne kamione, a Saudijci su uživali plodove nekih od najnaprednijih tehnologija u svetu: postrojenja za desalinizaciju, sistema navodnjavanja, mreže komunikacija i električnih dalekovoda.

Sadam Husein svakako je bio svestan da Saudijci uživaju poseban tretman kad je u pitanju međunarodno pravo. Njihovi dobri prijatelji u Vašingtonu zatvarali su oči pred mnogim aktivnostima Saudijaca pa i pred finansiranjem fanatičnih grupa - mnoge su od njih u većem delu sveta shvaćene kao radikalne grupe na ivici terorizma - i kao zaklon za međunarodne begunce. U stvari, Sjedinjene Države su aktivno tražile i dobile finansijsku podršku Saudijske Arabije za Osamu bin Ladena u Avganistanu odnosno za rat protiv Sovjetskog Saveza. Administracija Buša i Regana ne samo da je podupirala Saudijce u tom pogledu, već je i vršila pritisak na mnoge zemlje da učine to isto - ili da se barem ponašaju kao da to ne vide.

Irak nam je bio neizmerno važan, puno važniji nego što se na brzinu moglo uočiti. Suprotno uobičajenom javnom mišljenju, u Iraku se ne radi samo o nafti. Reč je i o vodi i o geopolitici.

Prisutnost EHM-a u Bagdadu bila je vrlo jaka tokom osamdesetih. Oni su se nadali da će Sadam konačno ugledati svetlo, a ja sam se s tom pretpostavkom morao saglasiti. Napokon, da je Irak postigao dogovor s Vašingtonom sličan onom dogovoru sa Saudijcima, Sadam bi u osnovi mogao slobodno vladati zemljom, a mogao je i proširiti delokrug svojih uticaja u tom delu sveta.

Nije bilo bitno je li on patološki tiranin, jesu li mu ruke bile okupane krvlju masovnih ubistava i jesu li njegova brutalna dela dozivala u pamćenje sliku Adolfa Hitlera. Sjedinjene Države su nekad tolerisale pa i podupirale takve ljude u više navrata.

Mi bismo bili srećni da mu ponudimo osiguranje Vlade SAD u zamenu za naftne dolare, za obećanje o nastavku isporuke nafte i za pogodbu po kojoj bi interes za takvo osiguranje bio iskorišten angažovanjem američkih kompanija da budu poboljšani sistemi infrastrukture po celom Iraku, da budu sagrađeni novi gradovi i pustinje pretvorene u oaze. Mi bismo bili voljni prodati mu tenkove i borbene avione, i sagraditi postrojenja za proizvodnju hemijskog i nuklearnog oružja, kako smo radili u toliko drugih zemalja, pa čak i kad se te tehnologije možda mogu iskoristiti da se izradi najnaprednije oružje.

I Tigar i Eufrat teku kroz Irak tako da od svih zemalja u tom delu sveta Irak ima nadzor nad najvažnijim izvorima vode koji postaju sve ugroženiji. U doba osamdesetih politička kao i ekonomska važnost vode postojala je očigledna onima među nama koji se bavimo energijom i inženjerskim poslovima. U žurbi prema privatizaciji mnoge velike kompanije koje su bacile oko na male nezavisne firme u želji da ih preuzmu, sada su nameravale privatizovati vodene sisteme u Africi, Latinskoj Americi i na Srednjem istoku.

Osim nafte i vode Irak je smešten na strateškom području. Graniči s Iranom, Kuvajtom, Saudijskom Arabijom, Jordanom, Sirijom i Turskom, a ima i obalu u Persijskom zalivu. Nalazi se unutar dometa projektila Izraela i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Vojni stratezi upoređuju Irak sa dolinom reke Hudson u vreme francuskog i indijanskog rata i američke revolucije. U 18. veku Francuzi, Britanci i Amerikanci znali su da onaj ko ima nadzor nad rekom Hudson ima ujedno i nadzor nad kontinentom. Danas je opšte poznato da ko god kontroliše Irak ima u rukama ključ Srednjeg istoka.

Uza sve ostalo Irak je široko tržište za američku tehnologiju i inženjerske ekspertize. Činjenica da leži na vrhu najprostranijih svetskih naftnih polja (prema nekim procenama, čak većih od onih u Saudijskoj Arabiji) osiguravala mu je da se finansiraju veliki infrastrukturni i industrijski programi. Svi glavni igrači - projektne i građevinske kompanije, proizvođači računarskih sistema, vazduhoplovstvo, projektili, proizvođači tenkova i farmaceutske i hemijske kompanije - skoncentrisali su se na Irak.

Ipak do kraja osamdesetih godina bilo je jasno da Sadam ne veruje scenariju EHM-a. To je bila glavna frustracija i velika neugodnost za prvu Bušovu administraciju. Kao i Panama tako je Iran doprinosio Bušovom imidžu slabića. Dok je Buš tražio izlaz, Sadam mu ga je sam doneo. U avgustu 1990. Sadam je započeo napad na naftom bogat šeikat Kuvajt. Buš je odgovorio osuđujući Sadama za kršenje međunarodnog prava, iako je manje od godinu pre sam pokazao svetu ilegalnu i jednostranu invaziju na Panamu.

Nije bilo iznenađenje kad je predsednik konačno naredio opšti vojni napad. Petsto hiljada američkih vojnika poslato je kao deo međunarodnih snaga. Početkom 1991. vazdušni napad je pokrenut na iračke vojne i civilne ciljeve. Usledio je kopneni napad u trajanju od stotinu sati koji je potpuno uništio puno inferiornije iračke snage kojima je nedostajalo oružja. Kuvajt je bio osiguran. Pravi despot nije priveden pravdi iako je kažnjen. Bušova je popularnost porasla među američkim stanovništvom do 90 odsto...“

(Citat iz knjige Džona Perkinsa)

Zadatak "privrednih ubica", kakav je bio autor knjige jeste da čine ono što im sistem zapoveda, zašto dobijaju puno novca. Ako oni zakažu, na njihova mesta, kao u slučaju Ekvadora, uskaču "šakali", a ako i oni zakažu, na scenu stupa vojska. Perkins upozorava da je ova knjiga "priznanje" jednog čoveka koji je kao "EHM" pripadao relativno maloj grupi, a da danas deluje puno više osoba koji vrše slične funkcije. Oni u pravilu nose eufemističke titule u vodećim krugovima firmi kao što su "Monsanto", "General Electric","Nike", "General Motors", "Wal-Mart", ali i skoro u svakom velikom svetskom koncernu.

Postoje mišljenja da je Džon Perkins preterao sa ovom knjigom, odnosno da se upustio u teorije zavere koja sve probleme ovog sveta pokušava da objasni spregom između velikih korporacija, vlade i zvaničnih zapadnih institucija. Ipak, jedan od vodećih spoljnopolitičkih i sigurnosnih eksperata u svetu, Džim Garison, potvrđuje da je Perkins principijelno u pravu. „Svako ko zna kako radi Svetska Banka ili Međunarodni monetarni fond, može potvrditi da je ono što je Perkins opisao u svojoj knjizi u principu tačno“ rekao je Garison u razgovoru za jedne nemačke novine. „Sve je tako konstruisano da se siromašnima ne pomogne, nego da se ove zemlje jednostavno koriste i da se zapadne korporacije i dalje obogaćuju! Brojni razvojni projekti u zemljama u razvoju, potpomognuti od MMF-a i Svetske Banke, naneli su više štete zemljama u razvoju nego što su im koristile.“

U svakom slučaju, mi znamo da Džon Perkins govori istinu... Znamo i osećamo!