Zašto će propasti Amerika - III deo - Oleg Platonov

SAD - Oličenje zla judejsko - masonske civilizacije

Ruski narod je herojskom borbom protiv fašizma uspeo zaustaviti prodor judejsko-masonske civilizacije na teritoriji Rusije, ali nije mogao zaustaviti prodor sve žešćeg prodiranja i iskorištavanja ove civilizacije u SAD-u i zapadnoj Evropi. Celo razdoblje posle Drugog svetskog rata bilo je u znaku zloćudnog razvoja antihrišćanskog delovanja. Zloćudni tumor judaizma i masonstva je uništio sve životno važne centre nekadašnjeg hrišćanskog sveta.

Oličenje svetskog zla koji je donela na svet judejsko-masonska civilizacija jesu Sjedinjene Američke Države. 

Posle gotovo dve hiljade godina trijumfa hrišćanstva i duhovnih vrednosti Novog zaveta, ova zemlja postala je otvorena rana na telu hrišćanskog sveta simbolizujući sve poroke i prestupe koje je Isus Hrist osudio kao smrtne grehe - klanjanje Mamonu i bogatstvu, razvrat i homoseksualnost kao norme polnih odnosa, kult moći i novca kojima se sve postiže. Formirano je jednodimenzionalno društvo u kome faktički ne postoji mogućnost slobodnog duhovnog izbora. Svakom Amerikancu je dopušteno da izabere samo u okvirima vrednosti judejsko-masonske civilizacije. “Korak na desno” i “korak na levo” znače za njega gubitak društvenog položaja, novca, karijere, socijalni ostrakizam. Formiran je sistem perfidnog ropstva u kojem živi velika većina stanovništva SAD-a.  

Društveno-politički sistem SAD-a predstavlja krajnju formu totalitarizma, apsolutnijeg i opasnijeg nego što je to bio, na primer, totalitarizam nacističke Nemačke. Tokom dvesta godina Amerikanci biraju svoje predsednike između dva kandidata koja su im već ranije pripremili judejsko-masonski zakulisni krugovi. Zbog opšteg duha gramzivosti, tokom cele istorije Amerike nije bilo ni jednog časnog predsednika koji, na ovaj ili onaj način, nije zavukao svoju ruku u državnu riznicu. U SAD-u je to pravilo i birači se odnose prema slabostima svojih predsednika s razumevanjem i saosećanjem.

Sjedinjenim Državama upravljaju nemoralne ličnosti. Danas cela Amerika zna da je predsednik Clinton razvratnik, prostak i mešetar, ali ga ipak podržavaju. Svakodnevno se obelodanjuju skandali povezani s finansijskim mahinacijama, korupcijom i drugim kriminalnim radnjama koje provode “moćni i bogati”, i svi se oni, po pravilu, “zataškavaju” pomoću skupih advokata. Pravosuđe se u Americi, kao i sve drugo, prodaje i kupuje.

Sećam se da sam 1995. godine bio svedok opšte američke farse u vezi sa suđenjem sportisti-milioneru zbog zverskog ubistva dvoje ljudi. Gotovo tri meseca se od jutra do večeri preko televizije sva Amerika naslađivala detaljima ovog strašnog zločina. Svim Amerikancima je bilo savršeno jasno da je on počinilac. Ubica je, da bi izbegao kaznu, potrošio milione dolara i sud ga je oslobodio. Niko se od Amerikanaca nije zaprepastio - pričalo se, pa se zaboravilo.

Svaki narod ima svoju ideju i svoje heroje kojima se klanja. U staroj Rusiji heroji su bili ljudi koji su “sabirali Duh Sveti” - pravoslavni sveci i asketi, vojnici i časnici koji su se borili za rodnu zemlju, a ideja je bila - vera u moć i procvat “Rodine” i države, u nepokolebljivost Ruske crkve. Lični interesi su za ruskog čoveka značili mnogo manje, nego interesi Crkve, Domovine i Države. To je bio model života izgrađen na duhovnim vrednostima Novog zaveta.

Sasvim drukčije se izgrađivao život u SAD-u. U temelje psihologije stanovnika ove zemlje su položeni talmudski principi gramzivosti i “prava” da se pljačkaju i ubijaju “tuđinci” da bi se zavladalo njihovom zemljom i imovinom.

Za većinu Amerikanaca heroji su postali pirati, banditi i drugi uspešni kriminalci. Obilazeći, u cilju istraživanja, jedan od glavnih gradova “Sodome i Gomore” u SAD-u, Las Vegas - svetski centar kockanja, homoseksualnosti i prostitucije - vidio sam svojim očima da su na zidovima nekih kockarnica, u zlatnim okvirima, visili portreti pirata i bandita (poput Al Caponea).

Da bi privukli klijente, pored jedne od kockarnica na jezeru je priređivana pomorska bitka između piratskih i britanskih ratnih brodova. Praćeni poklicima odobravanja od strane Amerikanaca, uvek su pobeđivali, naravno, pirati.

Las Vegas, kao i drugi sličan kriminogeni centar u Americi, Atlantic City, svakodnevno posećuju desetine hiljada Amerikanaca. Na glavnoj ulici, koja se proteže kilometrima, s obe strane su kasina između visokih hotela koji stoje na usluzi hiljadama prostitutki i homoseksualaca.

Upravo se u ovim kockarnicama može shvatiti glavna strast i žudnja Amerikanaca - želja da se stekne novac, da se postane bogat pod  bilo koju cenu. Kada se vide hiljade osoba izobličenih od kockarske strasti i pohlepe, kada se vide oči zažarene od uzbuđenja, može se shvatiti kriminalna priroda Amerike koja je opasna za celi svet.

Najvažniji u američkoj društvenoj svesti su novac, stvar i roba. Život je potčinjen beskonačnoj trci za sve novijim i novijim robama i uslugama. Potrošačka trka i preobražaj čoveka u “mašinu za stvaranje novca” zakon su američkog društva.

U Americi su se okupljali ljudi lišeni nacionalne svesti, ili čak oni koji su se stideli svoje bivše domovine. Dolazeći tamo oni su se osećali poput kopača zlata u Kaliforniji.

Amerikanizam uvlači u potrošačku trku po svaku cenu desetine miliona ljudi čineći ih robovima poročnog i ništavnog svetskog poretka koji protivreči čovekovoj duhovnoj prirodi i pretvara ga u primitivno i bezsadržajno biće. Degradacija i izrađivanje ličnosti postaju paradigma razvoja američkog društva.

Novac i stvari popunjavaju mnogim Amerikancima prazninu u njihovoj duši, ništavnost i prestupnički karakter njihovih misli i želja. Amerikanci žive u stalnoj trci za sticanjem stvari. S manijakalnom doslednošću oni odbacuju ili prodaju u bescenje dobre stvari da bi kupili nove. Takozvani “garage sale” (rasprodaja ličnih stvari po garažama) tipična je nedeljna slika u bilo kom gradu ili mestašcu u SAD.

Glavni nacionalni vid odmora i zabave jeste “shopping” (kupovina stvari), tako da često i čitave porodice Amerikanaca idu po prodavaonicama da bi kupovale uglavnom nepotrebne stvari, a zatim dugo pričaju о kupovini sa susedima i poznanicima.

Američki “gulag”, tj. desetine miliona ubijenih i mučenih Indijanaca i crnaca, postao je fundament kulture amerikanizma, koja je u devedeset posto svojih modela orijentisana na kult bogatstva i gramzivosti, oduševljavanjem, nepostojanja granica za moćne i bogate, što se prikriva licemernim razmišljanjima о demokratiji i pravednosti.

Amerikanci su većinom krajnje jednodimenzionalan narod. Sve njihove životne vrednosti su fokusirane na zaradu novca i potrošačku trku. Oko šezdeset posto Amerikanaca uopšte ne čita knjige, a ako i čitaju, to su pre svega detektivski romani i pornografska literatura. Većina ih sve slobodno vreme provodi kraj televizora, gledajući krimiće i zabavne emisije koje su, po pravilu, proste i bezsadržajne. U kulturnom smislu to je, na žalost, najmanje zanimljiv narod na svetu. Kultura za njih nije duhovna sredina, nije unutrašnja potreba, već neka vrsta raskoši koju mogu, kako im se čini, dobiti za novac.

Sve značajno što je nastalo na teritoriji SAD-a u oblasti kulture stvoreno je usprkos amerikanizmu, kao akt suprotstavljanja. Od Edgara Alana Poa, Marka Twaina, Walta Whitmana, preko Jacka Londona, Theodora Driesera, O'Henryja, Sinclaira Lewisa, pa do Ernesta Hemingwaya, Jeroma Salingera, Wilijema Faulknera - sva prava književnost je protest protiv amerikanizma, žestok spor sa masovnim vrednostima Amerike.

Još u prvoj polovini XIX. veka  američki pisci i mislioci Ralph Waldo Emerson, Thorean, Nathaniel Hawthorne oštro su razobličavali amerikanizam koji preobražava čoveka u “mašinu za pravljenje novca”.

Zamena za pravu kulturu u američkom društvu postali su filmski i televizijski biznis, čiji su simbol ličnosti poput Scwarzeneggera ili Stallonea, koji utelovljuju svo sivilo, banalnost i primitivnost američkog filma. Odsustvo živih ljudskih osećaja, duhovna ubogost i ništavnost

američkih filmova, naravno, ne može se kompenzovati izražajnim trikovima i bojama, dinamičnim scenarijem, uzbudljivim scenama nasilja i seksa. Filmovi za koje se danas u Americi dodeljuje najviše nagrade predstavljaju regresiju u kulturi čovečanstva jer preobražavaju čoveka u uprošćeno biće koje operiše primitivnim pojmovima, šabloniziranim govorom, osmesima i frazama.

U pojmovima svetske hrišćanske kulture američka filmska industrija pod nazivom “Hollywood” predstavlja negativnu vrednost, oduzimanje iz riznice ljudske duhovnosti.

Od samog početka Hollywood je bio zamišljen od strane jevrejskih špekulanata kako bi se podrivala hrišćanska kultura, da se hrišćanski narodi preobraze u tegleću stoku kojom je lako upravljati.

Šablonizirani i primitivni likovi i heroji koje je Hollywood stvorio, u svetlu dvehiljadegodišnje kulture izgledaju kao uvreda naneta visokim duhovnim vrednostima Novog zaveta.

Novac, razvrat, uboge predstave о bogatstvu i lepoti života, osakatile su svet mnogih pokolenja na planeti.

Uvek se nalazeći pod neposrednim upravljanjem vlastodržaca judejskog sveta, Hollywood stvara lažne životne orijentire i uzore, navodeći slabe duše da se klanjaju zlatnom teletu, da jure za bogatstvom i materijalnim uspehom.

Hollywoodski glumci i takozvane zvezde su, po pravilu, duhovno i moralno osakaćeni ljudi čija spoljašnja lepota skriva unutrašnje ništavilo i prazninu. Praktično, sve takozvane hollywoodske zvezde su ličnosti koje su nesposobne da ne samo prenose  gledaocima ispravna osećanja i uzore, već se ne mogu snaći ni u vlastitom životu. Većina od njih su homoseksualci, narkomani, apsolutno nemoralni i raspušteni ljudi.

Ruganje nad osjećanjima desetina miliona hrišćana predstavlja “stvaralaštvo” jevrejske pjevačice Madonne. Pomoću novca jevrejskih bankara stvoren je ogroman “naduvani balon” kojem zapadni Jevreji - “showmani”, sa očiglednim ritualnim izrugivanjem, daju sveto hrišćansko ime Madonna (Bogorodica, Sveta Devica Marija). Otvorena razvratnica u životu, bludnica (govoreći jezikom hrišćana) koja je praktikovala i lezbejstvo, izrugivala se nad svetim likom krsta, pevajući svoje nedarovite, banalne pesme, razgolićujući se i manipulišući krstom među svojim nogama.

Ritualno izrugivanje nad hrišćanskom kulturom ogleda se u svemu, a pre svega u modi koju jevrejski kreatori nameću društvu. Svet takozvane “visoke mode”, koji obično finansiraju jevrejski bankari, zaista je antihrišćanski ispad, otvoreni izazov vrednostima Novoga zaveta, i po pravilu ga stvaraju izopačene ličnosti - homoseksualci, narkomani, prostitutke. Zapadni kreatori ne teže da uzdignu čoveka, već najčešće nepristojno izrabljuju njegovu nižu biološku prirodu. Obnaženost tela preko granica hrišćanske pristojnosti više ne zadovoljava zapadne kreatore. Devedesetih godina zapadna moda je postala arena bogohulnog ruganja hrišćanskim svetinjama. Poznata američka jevrejka, koja se slično Madonni predstavlja hrišćanskim imenom, Donna Karan, stvorila je “novi pravac” u američkoj modi u kojem se koriste tradicionalna hrišćanska odeća i obris krsta. Manekenke koje su hodale po pisti, bile su odevene u odeću sličnu monaškoj, pri čemu krst nije visio na grudima, već ispod pojasa, među nogama.

Lični element američke antihrišćanske mas-kulture postala je rock-muzika.

Njen začetnik je bio otvoreno antihrišćanski nastrojeni jevrejski pevač Elvis Presly. Ovaj narkoman, koji je svoj skandalozni život završio zbog prevelike doze narkotika, postao je lažni idol zapadne antihrišćanske omladine.

Posle smrti, ovom otvorenom satanisti je bilo postavljeno mnoštvo spomenika u SAD i Izraelu. Jedan od njih, podignut 1996. godine u Tel Avivu, postao je mesto masovnog hodočašća jevrejske omladine. Svedoci navode da vodiči govore hodočasnicima da je Presley stalno isticao da on nije samo pevač, već pre svega jevrejski pevač. Jedan od rabina, koji je razgovarao sa jevrejskom omladinom naročito je naglasio da je “Presley uradio na podrivanju reakcionarne hrišćanske svesti više, od cele vojske propovednika”.

Formiranje antihrišćanske kulture u SAD-a počinje od detinjstva, ulivanjem “ideologije Wolta Disneya u svet mališana.” Ovaj poznati američki mason razradio je specijalnu metodu deformacije dečje svesti, prenoseći akcenat njihove pažnje sa tradicionalnih hrišćanskih vrednosti na beznačajne životne detalje i propagandu homoseksualnosti, pornografije, izrugivanja nad verom itd. 

Putem “doživljaja sveta kroz igru” i umetne bezbrižnosti deca se lišavaju temelja za ukorenjene hrišćanske vrednosti u svet - dobrote, savesnosti, nesebičnosti. Život se pred detetom pojavljuje kao igra ili zabava u kojoj su glavni elementi novac i borba za vlast. Mnogobrojne serije о svemirskim ratovima i super junacima ruše kod dece urođeni osjećaj dobrote. Animirani filmovi i kompjuterske igre usađuju u njihovu svest nasilje i težnju da se podržavaju super junaci koji se lako obračunavaju sa svojim neprijateljima na najrazličitije načine - ubijajući ih, dižući u vazduh, komadajući na delove, spaljujući u vatri, gušeći u vodi i sl.

Uključujući se u nestvarni svet nasilja i ubistava, američko dete se odrastanjem privikava na nasilje kao na narkotik, stičući potrebu da vidi i doživi sve više i više scena nasilja i ubistava. U mladićkom uzrastu takvo dete više nije u stanju gledati normalne filmove niti čitati dobre knjige. Oni mu se čine dosadnima. Postavši odraslo, ono daje prednost akcionim filmovima, filmovima strave i užasa i raznim trilerima.

Dalje “moralno” obrazovanje mladi Amerikanac dobija iz reklamnih spotova koje upija zajedno s majčinim mlekom. Iza naizgled bezopasne reklame skriva se presija koja klonira ljudske duše nesvesno da ih i neprimetno navode na iste osmehe, iste gestove i grimase. Dete svet doživljava, pre svega, kao proces potrošnje roba i stvari.

Dete koje je odgajano na ideologiji Wolta Dsneya i reklamnih spotova nije više sposobno primiti normalnu hrišćansku kulturu, već postaje privrženik takozvane masovne ili subkulture. Uostalom, s pravom kulturom ovaj antihrišćanski “fenomen” nema nikakve veze. Istinska kultura uzdiže ličnost, čini je duhovno bogatijom, dok subkultura spušta čoveka na nivo životinje, preobražavajući ga u roba poroka i niskih strasti. Ljudska duša je kastrirana i on postaje nesposoban za normalne ljudske osećaje i doživljaje.

Amerikanci odgajaju svoju decu, pre svega, kao bezvernike i egoiste koji ne vole naročito rad i više vole zabavu. Godine 1997. američki časopis Parents (Roditelji) sproveo je anketu među 7700 roditelja iz SAD-a i Kanade о životnim vrednostima američke porodice. Prema rezultatima ove ankete bila je sastavljena tabela osnovnih životnih i porodičnih vrednosti, prema redosledu njihove važnosti u očima Amerikanaca.

Najvažniji zadatak (vrednost) porodice, prema mišljenju Amerikanaca, jeste da nauči svoju decu šta je za njih dobro, a šta loše.

Da ih učine pragmatičarima koji uvek znaju prepoznati korist za sebe. Ova sposobnost zauzima prvo mesto na skali životnih vrednosti američke porodice. Na drugom mestu je shvatanje važnosti obrazovanja za dalji životni uspeh i karijeru. Tradicionalne pretpostavke о odnosima među polovima su za američke roditelje na gotovo istom nivou kao i tolerancija prema seksualnim manjinama i zauzimaju treće i četvrto mesto u hijerarhiji vrednosti.

Posle tolerancije prema homoseksualcima američki roditelji cene brak i porodicu (peto mesto). Na sledećim mestima (5-8) su vrednosti prijateljstva (u pragmatičnom shvatanju), uljudnost i sposobnost da se čovek pokaže.

A tek na devetom (!) mestu u hijerarhiji vrednosti američke porodice stoji vera u Boga, a na desetom (!) - vrednost i sposobnost da čovek bude zadovoljan zarađenim.

Na najnižem stupnju u hijerarhiji vrednosti američke porodice stoje patriotizam i sposobnost da se shvate literarna i umetnička dela.

Veoma je karakteristično da je ovo isto ispitivanje pokazalo da američke roditelje više brine da im dete neće završiti srednju školu, nego njegov ateizam, homoseksualni odnosi, vanbračno dete, neregistrovani (“probni”) brak, razvod.

Nije slučajno što američki sistem odgajanja i obrazovanja proizvodi duhovno skromne ljude. Ni u jednoj drugoj zemlji ne može se videti toliko tupih, besmislenih lica kao u SAD-u. Čovek koji je očuvao u ovakvim uslovima osećaj dobrote i savesnosti, u najboljem slučaju je infantilan i nije sposoban, ako zatreba, zaštiti svoje ispravne osećaje. Amerikanci su najneinteresantniji i najdosadniji sagovornici, njihovi interesi se uvek vrte oko četiri stvari: novac, kupovina, automobili i seks. Oko polovine Amerikanaca koji su završili srednju školu, funkcionalno je nepismeno, tj. ne mogu normalno da čitaju i pišu. Anketa među većom grupom studenata završnih godina na univerzitetima pokazala je da svaki četvrti nije u stanju navesti vreme otkrića Amerike s tačnošću do pola stoleća; jedan od četvorice nije u stanju razlikovati dela Karla Marks od ustava SAD-a, četrdeset posto ih ne zna godinu početka rata između Severa i Juga.

Šezdesetih godina je, zahvaljujući ovakvom obrazovanju u SAD-u i Zapadnoj Evropi nastao antihrićanski omladinski “hipi” pokret na čijem čelu su bili jevrejski lideri Herbert Marcuse i Jerry Rubin, obojica masoni (Rubin je čak demonstrativno nosio masonske značke na grudima).

Jery Rubin je u knjizi Učini to! izjavio: “Mi smo pomešali mladost, muziku, seks, narkotike i buntovnički duh s izdajništvom, a takav spoj je teško pobijediti”.

Proklamujući  odbacivanje “zastarelog” buržoaskog morala, Marcuse, Rubin i njihovi suučesnici su težili razrušiti poslednje ostatke hrišćanskog pogleda na svet u savremenom zapadnom društvu. Buntovnički, bogoborački, antihrišćanski duh “hipi” pokreta je konačno zamenio hrišćanske postavke о dobru i zlu manihejskim pogledom о istovetnosti dobra i zla, svetlosti i tame.

Milioni mladih ljudi u Zapadnoj Evropi, SAD-u, a kasnije i u Rusiji, prožeti ovakvim nemoralnim duhom odbacili su “zastarele” norme morala, države, hrišćanske Crkve i napustili su svoje domove. Svuda su nikle hiljade omladinskih komuna protivnih hrišćanskoj civilizaciji gde se provodilo vreme u drogiranju narkoticima i animalnom seksu. Upravo je s “hipi” pokretom povezana “seksualna revolucija” koja je odbacila norme Novoga zaveta i približila polnu ljubav “idealu” “čaše vode”. Polni odnosi među «hipijima» su imali često animalni ili grupni karakter, mogli su se obavljati bilo gde, davali su punu slobodu homoseksualnosti i prostituciji. Baveći se ovakvim seksom i homoseksualnošću, “hipici” su sebe proglasili sledbenicima “religije ljubavi”.

Filmski simbol “hipi” pokreta postao je holivudski film Miloša Formana “Kosa”, u kojem kulminacijsko mesto ima scena sabata u hrišćanskoj crkvi.

U današnjoj Americi malo ko ima hrabrosti da se suprostavi  kriminalnom, sotonskom karakteru judejsko-masonske dimenzije ove civilizacije. Samo pojedinci dopuštaju sebi da se suprotstave nemoralnom svetu gramzivosti i homoseksualnosti u američkom društvu. I zato je reč istine, koju je izrekao hrišćanski sveštenik J. Wright na zakonodavnom zasedanju države Kansas, potresla i prenerazila celu Ameriku izazivajući ogorčene komentare judejskih i masonskih organizacija. Sveštenik je bio pozvan na zakonodavno zasedanje da bi izgovorio molitvu koja se obično čita po ustaljenom redu. Međutim, umesto formalne, uobičajene molitve sveštenik se s bolom u srcu obratio Bogu: “Bože, pomiluj nas! Mi se klanjamo lažnim bogovima, i to nazivamo multikulturalizmom. Mi smo ozakonili homoseksualnost, i to nazivamo tolerancijom. Mi ubijamo decu u utrobi majke, i to nazivamo pravom na abortus. Mi odgajamo omladinu u raspuštenosti i razvratu, i to nazivamo progresivnim odgojem. Mi smo ogrezli u pornografiji i bogohulnosti, i to nazivamo slobodom izraza. Mi se izrugujemo duhovnom nasleđu naših predaka, i to nazivamo prosvećenošću. Bože, koji si nas udostojio, očisti nas od ove prljavštine!”

Molitva časnog sveštenika je u zakonodavnoj skupštini proizvela efekat razorne bombe. Saslušavši je, zakonodavci, uglavnom masoni i Jevreji, gnevno su smesta napustili salu: “Jesu li oni potom ušli u krdo svinja i sjurili se u more, novine ne komentarišu.

Zašto će propasti Amerika - II deo - Oleg Platonov

2. SAD – Kristalizacija judejsko-masonskog duha

Avangarda i epicentar nastanka jevrejsko-masonske civilizacije bile su Sjedinjene Američke Države. U temelju njihove političke organizacije postavljen je princip drevne Judeje. Posle povratka Jevreja iz Egipta u Palestinu, njena teritorija je podeljena na dvanaest delova i na  dvanaest plemena Izraelovih. Svakim delom se upravljalo prema vlastitim zakonima i tradiciji, ali su svi bili podčinjeni zajedničkom Sanhedrinu. To isto načelo su primenili i “očevi-osnivači” SAD-a (gotovo svi su bili članovi masonskih loža u kojima su većinu činili Jevreji). Objedinjeno je trinaest država, od kojih je svaka imala svoje lokalne zakone i tradiciju, ali su sve bile podčinjene federalnom centru koji je od početka postojanja SAD-a bio formiran i potpuno kontrolisan od masona.

Gotovo u svim masonskim ložama Sjedinjenih Država vise portreti “očeva-osnivača”, odevenih u masonsku odoru, medu kojima se naročito ističe lik prvog predsednika SAD-a, Georga Washingtona sa svim masonskim insignijama najvišeg stepena.

Prvi projekt SAD kao države bio je razrađen 1748. godine od strane utemeljitelja i glave američkog masonstva Benjamina Franklina.

Ovaj mason visokog stepena ceo svoj život je bio povezan s jevrejskim krugovima, a sam sebe je smatrao “ekonomom” jevrejskog kapitala. Njegova krilatica “novac je iskovana sloboda” postala je svojevrsni simbol američkog, tj. jevrejsko-masonskog, shvatanja “slobode” kao posedovanja novca pod bilo koju cenu. Deklarativno klanjanje Mamonu Benjamina Franklina i drugih “očeva-osnivača” SAD-a direktan je dokaz da su, od samog početka, u temelje ove države bili položeni jevrejsko- talmudski, a ne hrišćanski principi.

Deklaraciju о nezavisnosti, koja je označila početak stvaranja SAD-a, potpisao je veliki broj masona, a među njima i, već spomenuti, prvi američki slobodni zidar Benjamin Franklin.

Bendžamin Frenklin - prvi američki slobodni zidar

Dete jevrejsko-masonske ideologije je i ustav SAD-a – najdvoličniji pravni dokument u istoriji čovečanstva. Proklamujući slobodu i demokratiju, taj ustav je dopustio Amerikancima da liše prava građanstva autohtono stanovništvo ove zemlje - Indijance (oni su to pravo dobili tek u XX veku), gotovo sto godina omogućavao je robovlasništvo i trgovinu robljem lišavajući izvornog prava većinu

stanovništva zemlje (crnce i Indijance) i dopuštao neshvatljivu proizvoljnost i bezakonje bogatih u odnosu prema siromašnima. Godine 1857. Vrhovni sud SAD-a je doneo ovakvo rešenje о ustavnosti trgovine robljem: “U današnje vreme pravo vlasništva nad robovima jasno je i nedvosmisleno utvrđeno Ustavom. Pravo trgovine robovima, kao običnom robom ili imovinom, garantovano je građanima u svakoj državi.

Jedino ovlašćenje koje je bilo dato Kongresu povezano je s obavezom zaštite prava vlasnika”. Tek 1870. godine u Ustav je bila unešena ispravka koja je zabranjivala da se crnci lišavaju izbornog prava.

Svi čelnici, i oko trećina učesnika Konventa, koji su se sastali i doneli ovakav “ustav”, bili su masoni. U formiranju temeljnih državnih dokumenata i ideologije SAD-a odlučujuću ulogu je igrao fanatični masonski red iluminata, koji je, po početnim slovima grčkih reči “Filozofija neka bude vodič i princip života” u Americi dobio ime Phi-Beta-Kaapa.

Ovaj red se pojavio na američkom tlu 1776. godine. Njegovo osnivanje u Americi vezuje se uz Thomasa Jeffersona, kasnijeg predsednika SAD-a. 19 Kao što je zapazio istraživač društva Phi-Beta-Kaapa, koji je živeo u XIX veku: “ova tajna satanistička organizacija predstavlja veliku opasnost za društvo, njegove građanske i religiozne institucije”.

Ideologijom iluminata bio je prožet i pogled na svet prvog američkog predsednika Georga Washingtona koji je u pismu svom prijatelju, pastoru F. B. Schenaideru, priznao: “Uopšte nisam bio sumnjičav prema širenju doktrine iluminata i jakobinskih principa u SAD. Upravo suprotno, niko ne može biti zadovoljniji ovom činjenicom, od mene” (Pisma G. Washingtona, izdanje 1941. godine).

Kao što primećuje istoričar masonstva: “I danas se američko masonstvo ponosi svojim 'očevima-osnivačima', a mnogi slobodni zidari podvlače masonski sadržaj osnivačkih principa Deklaracije 1776”.

Kao što je govorio američki mason visokog stupnja (33) H.Clausen, masoni su formirali američku naciju. U tome je bezuslovno bio u pravu. Ceo politički sistem SAD-a je nikao na osnovama jevrejsko-talmudske ideologije masonskih loža koja ga je prožela duhom surovosti, pohlepe, licemerja, dvoličnosti, vere u vlastitu nadmoć i prezira prema ljudima koji ne priznaj ovaj surovi sistem.

Počevši izgradnju državnog sistema SAD-a, glavni američki masoni G. Washington i B. Franklin uvukli su u njega svoju braću po ložama i jevrejske špekulante (a to je najčešće bilo sjedinjeno u istoj osobi). Prvi ministar spoljnih poslova SAD-a je postao Robert Livingston, veliki majstor masonske lože države New York.

On je položio čvrste masonske temelje spoljno političkom resoru SAD-a, formiravši njegov rukovodeći kadar isključivo od slobodnih zidara. Dva druga istaknuta masona, Robert Morris i Alexsander Hamilton, formirali su na istim temeljima državni sistem finansija i poreza preobrazivši ga u sredstvo za lično bogaćenje. Morris, koga je u masonsku ložu primio lično George Washington, bio je postavljen od strane predsednika za prvog ministra finansija SAD-a.

Na inicijativu G. Washingtona i Morrisa 1782. godine formira se prva državna banka SAD-a, u kojoj su glavni deoničari bili vodeći masoni Franklin, Jefferson. Hamilton, Monroe i Yay. Prvi vrhovni sudija SAD-a je bio “brat” John Marshal, a ostao je na ovoj dužnosti sve do smrti 1835. godine. Tokom više decenija na ovom položaju Marshal je postavio temelje masonskog pravosuđa SAD- a, preobrazivši ga u objekt ismejavanja pravednosti i zdravog razuma. Prihvatanjem, na njegovu inicijativu, američkih zakona, deklarisanjem za slobodu i demokratiju, jedan deo stanovništva Amerike pravno je preobražen u stvar (crnci), a drugi deo u strance (Indijanci). Masonska femida potpuno je ignorisala žalbe Indijanaca i crnaca zbog genocida i pravnog izrugivanja. Za vreme službe “brata” Marshala istrebljeno je nekoliko miliona Indijanaca, a njihovu zemlju i imetak zaposeli su beli osvajači.

Federalni grad, kasnije glavni grad SAD-a, Washington, prema masonskim izvorima, gradili su masonski arhitekti koje je predvodio James Hoban (prvi majstor masonske lože № 1), koga je 1792. Godine za glavnog arhitektu postavio lično George Washington.

Budući da je grad podizan na praktično pustom mestu, pred masonskim arhitektima su bile velike mogućnosti. Prilikom izrade projekta koristili su figure i simbole masonskih rituala.

Glavne arhitektonske dominante buduće prestonice jevrejsko-masonske civilizacije postali su predsednički dvorac (kasnije nazvan “Bela kuća”, a njega je gradio sam “brat” Hoban), masonski hram (prvobitno je bio planiran kao novi Solomonov hram) i masonski Memorijal (kasnije Memorijal masonu Thomasu Jeffersonu). Ako se pogleda urbanistički plan Washingtona, jasno se zapažaju figure masonske simbolike. Od Bele kuće i Memorijala idu linije koje se seku u masonskom hramu, oblikujući sliku šestara. Iz ptičje perspektive na planu grada dobro se uočavaju ključni simboli slobodnih zidara -  uglomeri, šestari, pentagrami. Na gornjem dijelu Bele kuće Hoban je postavio pet pentagrama koji predstavljaju simbol masonske vlasti.

Američki masoni su mnogo više od njihove zapadnoevropske “braće” pridavali naročiti značaj simbolici poreklom iz jevrejske Kabale, nalazeći u njoj zalog svoje snage. Ovo se u znatnoj meri može objasniti time što je u SAD-u u masonskim ložama bilo mnogo više Jevreja nego u Evropi, a neke su se u potpunosti sastojale od njih.

Masonska simbolika je prisutna u mnogim državnim dokumentima SAD-a, a prije svega na novčanicama.

Svevideće oko

Pogledajmo, na primer, novčanicu od jednog dolara. U njenom levom delu nalazi se zarubljena piramida na čijem vrhu dominira trougao s okom “Velikog Arhitekta svemira”, što je obično simbol na dokumentima masonskih loža. Kod slobodnih zidara “Veliki Arhitekt Svemira” je okultni objekt idolopoklonstva, tako da natpis “U Boga verujemo”, koji stoji paralelno s piramidom, deluje kao užasno bogohuljenje, jer se istiniti Bog ovdje svetogrdno zamenjuje objektom masonskog obožavanja.

Piramida ima trinaest slojeva u kojima svaka cigla simbolizuje mesto svakog naroda i čoveka u odnosu prema vrhu. Simbol vladajućeg vrha - trougao s okom “Velikog Arhitekta Svemira” - ovenčan je latinskim natpisom od trinaest slova i kao da potvrđuje pravo “izabranog” naroda na svetsku vlast. Broj 13, koji u okultnim ritualima predstavlja jedan od simbola satane, prisutan je u mnogim crtežima novčanica od jednog dolara. Službeno se smatra da označava broj prvobitno ujedinjenih država. Zapravo - kako mi je otvoreno rekao jedan rozenkrojcer iz Los Angelesa - broj trinaest, osim opšteg okultnog značenja, simbolizuje i jevrejski narod koji se sastoji od 13 delova – 12 plemena Izraelovih i trinaestog plemena koje je prišlo Izraelu primivši judaizam, a to su Hazari koji danas čine većinu Jevreja, kao i “duhovni” Jevreji - masoni.

Pod simboličkom piramidom svetskog poretka “izabranog” naroda ispisane su reči koja odražavaju glavni cilj jevrejsko-masonske civilizacije - “Novi poredak zauvek”.

U desnom delu novčanice naslikan je orao koji nosi štit s trinaest traka, držeći u desnoj kandži grančicu akacije s trinaest listova i trinaest pupoljaka. Akacija je u masonskoj simbolici Sveto drvo mudrosti i znanja.

Ovde grančica akacije simbolizuje masonsku “prosvećenost” nad svetom. Za one koji ne prihvataju masonsku prosvećenost orao u levoj kandži nosi trinaest strela koje prete svakom od trinaest slojeva porobljenog čovečanstva.

I da ne bi bilo sumnje u čemu se sastoji glavni smisao “Novog poretka zauvek”, orao u kljunu drži lentu s latinskim natpisom – geslom koja se sastoji od trinaest slova - “Iz mnoštva jedno”, tj. iz mnoštva naroda stvoriti jedinstveno kosmopolitsko stado kojim će upravljati “izabrani” narod u koji i masoni sebe ubrajaju.

Kao lako prepoznatljiv simbol “izabranog” naroda, nad orlom lebdi Davidova zvezda (znak judaizma i Izraela), koja je sastavljena od trinaest masonskih petokrakih zvezda. U datom slučaju ona tačno odražava trinaest Izraelovih plemena.

Razvoj masonstva u SAD-u je imao naročito fanatičan karakter. Osim širenja prestupničke sekte iluminata Phi-Beta-Kappa, među američkim slobodnim zidarima održava se tradicija direktnog klanjanja satani u liku Bafometa. U kabalističkoj knjizi Zamke Velike Tore Bafomet se prikazuje u vidu rogatog jarca s ženskim grudima koji prekriženih kopita sedi na kugli zemaljskoj. Bafometu je na čelu pentagram. Figura Bafometa je bila postavljena u takozvanom Vrhovnom veću sveta, koji je 31. maja 1801. godine osnovao Jevrej Isaaca Longa u gradu Charlestonu (država Južna Carolina). Veće je koordiniralo rad niza masonskih loža priređujući “crne mise” u koje su uvođeni čak i masoni nižih stepena inicijacije. Veće je pretendovalo na vođstvo nad satanističkim društvima i organizacijama. Ova grana američkog masonstva širila se u mnogim zemljama, između ostalih u Poljskoj i predrevolucionamoj Rusiji gde je njen opunomoćeni predstavnik bio Česlav Činski koji se nije ustručavao sebe otvoreno nazivati satanistom.

Albert Pike

Vrhovno veće sveta uvek je biralo crne antipape među kojima se naročito isticao Albert Pike koji je redovno služio “crne mise”. Godine 1871. Pike je obavio knjigu Morali i dogma koja je među slobodnim zidarima dobila naziv “masonske biblije”.

Vrhovno veće sveta je bio neposredno povezan s njemu srodnom satanističkom organizacijom - “taborom” vitezova-templara (formiran 1805.) koji je nastavio bogohulnu tradiciju izrugivanja Hristu i rituala klanjanja antihristu. Godine 1850. pojavio se masonski red Zvezda Istoka (1870.) u čijim su satanističkim orgijama učestvovale i žene. Blizak im je bio Stari arapski red tajnog hrama koji je obnovio tradiciju tajnih ubica - assasina.

Godine 1832. nastalo je još jedno tajno društvo perfidnog fanatičnog karaktera - Lobanja i kosti. Njegova “alma mater” je bila univerzitet Yale, a osnivač - mladi okultista koji je iniciran u masonstvo u Nemačkoj, očigledno kod iluminata - William Russell. Od 1856. godine do danas članovi ovog društva koje je postalo svojevrsna elitistička sekta kojoj su pripadali mnogi uglednici SAD-a, između ostalih i predsednici, okupljaju se svake nedelje u zdanju nazvanom Mauzolej na teritoriji univerzitetskog grada New-Haven, održavajući svoje satanističke rituale, poput leganja u grob s lobanjom i kostima (članovi ove sekte su, na primer, bivši predsednik SAD-a, Bill Clinton i njegov prethodnik George Bush).

Pokušaji pojedinih članova masonskih loža, a koji su u njih dospeli radi nesporazuma, da se razotkrije prestupnički, mračnjački karakter masonstva, završavali su se tragično. Tako su 1862. godine masoni progonili i ubili jednog svog bivšeg člana - Williamma Morgana koji je pretio da će ih razotkriti. U početku su ga pokušavali zaplašiti, publikujući članke s pretnjama, a kada su shvatili da u tome neće uspeti, unajmili su ubice. Surovi obračun s Morganom mnogim Amerikancima otvorio je oči u vezi masonerije. Celu zemlju je zahvatio talas uznemirenosti. U mnogim mestima masone su izbacivali s posla, nisu ih puštali u škole i religiozne opštine. Ovakav odnos prema masonstvu trajao je dvanaest godina (1826.-1838.), međutim masoni su uspeli da potkupe neke svoje protivnike, a sa nekima se tajno obračunali.

Tajno društvo sa Jejla "Lobanja i kosti"

Već četrdesetih godina slobodni zidari vraćaju izgubljene pozicije i pojačavaju podrivačku delatnost protiv hrišćanstva. Od samog nastanka američkog društva u njegovim nedrima isprepleću se Jevreji, masoni i preduzetnici a ovo troje se često objedinjuje u jednoj osobi. Masonski hramovi (“templovi”) grade se kao dvorci s raskošnim enterijerima. Mnogi finansijski i privredni poslovi pre nego dobiju konačan oblik, prvobitno se razmatraju s “braćom”.

Jevrejski duh sticanja, zarade i klanjanja Mamonu kultivisao se u masonskim hramovima kao uobičajeni stil života. Masonski hramovi, kao i njima bliske masonske organizacije, poput, Rotary ili Lions klubova, odgajali su poseban tip čoveka, koji je daleko od hrišćanskih ideala i koji živi prema talmudskim principima.

Kao što je u knjizi Ljudi i narodi Amerike pisao pukovnik T. Hamilton: “Mamon je njihov idol, oni ga ne poštuju samo na rečima, već i svom snagom svoga tela i duše. U njihovim očima cela zemlja nije ništa drugo nego berza i oni su uvereni da nemaju drugi zadatak na zemlji nego postati bogatiji od svojih suseda. Pohlepa je ovladala svim njihovim mislima, a zamena jednih predmeta trgovine drugima, njihov je jedini odmor.”

Nije potrebno reći da su znatan broj američkih poduzetnika činili Jevreja, koji su diktirali ton i duh celokupnoj finansijsko-privrednoj delatnosti Amerike.

Hrišćanstvo je u SAD-u od samog početka bilo prigušeno Jevrejskim duhom gramzivosti i pohlepe. Kao što je pisao rabinski unuk K. Marks: “Praktična prevlast jevrejstva nad hrišćanskim svetom dostigla je u Severnoj Americi svoj nedvosmisleni i dovršeni izraz u tome što se i propoved Evanđelja, san hrišćanskog propovednika, preobraća u robu, što kupac koji je bankrotirao, počinje misliti о Evanđelju, a obogaćeni propovednik Evanđelja počinje se baviti trgovačkim špekulacijama”.

Čak i oni preduzetnici koji su se smatrali hrišćanima, bili su, po pravilu, daleko od zapovesti Novog zaveta preobrazivši Hristov lik u simbol vlastitog materijalnog blagostanja. “Istinska religija Amerike” - pisao je A. Zigfrid, - “jeste mistika (novčanog - O.P.) uspeha. Čak je i predstava о Hristu morala biti prilagođena ovoj šemi. Američki Hrist - to je efikasan proizvođač, moglo bi se reći uspešan radnik, jer istinska vlast u Americi jest biznis.”

Američke crkve koje su se nazivale hrišćanskim, u većini slučajeva to nisu bile jer su od samog početka odbacile ono najvažnije u Hristovim zapovestima: odsutnost pohlepe i ljubav prema bližnjem. Američke crkve su postale velika komercijalna preduzeća kojima su, u većini slučajeva, upravljali pokršteni Jevreji koji su zadržali duh jevrejstva i koji su se prema crkvi odnosili kao prema uspešnom biznisu. U crkvenim većima većinu su činili bankari, trgovci i drugi poslovni ljudi. Jevrejski duh gramzivosti dobio je u takvim crkvama moralno opravdanje. Većina hrišćanskih crkava SAD-a su tako postale neprikrivene sluge jevrejskog kapitala. Uporedo sa protestantskim i katoličkim crkvama, podizani su i masonski dvorci koji su imali jedne te iste posetitelje.

Duh gramzivosti i prakticizma uverljivo je istisnuo ostatke hrišćanske civilizacije zamenjujući je poročnom i izopačenom psihologijom špekulacije.

Kao što je pisao američki istoričar J. Adams: “Preobraćajući klasu špekulanata u vladajuću i jedinstvenu klasu Amerike, ova zemlja sprovodi eksperiment - ona zasniva svoju civilizaciju na idejama špekulanata. Druge klase koje se nalaze pod vladavinom klase špekulanata, brzo prilagođuju ovim idejama svoju životnu filozofiju. Je li moguće izgraditi i očuvati veliku civilizaciju na temelju filozofije menjačnice i jedne osnovne ideje - profita?”

Stekavši svoj kapital na robovima, trgovini robljem, zelenaštvu i lopovskoj trgovini s Indijancima, jevrejski špekulanti su diktirali ton društvenom razvoju Amerike. Kao što je ispravno primetio Sombart: “Sjedinjene Države moraju zahvaliti Jevrejima zbog svog postojanja... Samo zahvaljujući prisustvu jevrejskog elementa, one su takve kakvima ih znamo - tj. upravo američke. Jer ono što nazivamo amerikanizmom nije ništa drugo u svojim glavnim crtama do kristalizovan jevrejski duh ”.

Do kraja XIX veka Jevreji su uspeli da uspostave kontrolu ili jednostavno da zavladaju ključnim granama američkog društva - industrijom čelika (Guggenhem), duvanskom industrijom, telefonijom, niskogradnjom (putevi). U jevrejskim rukama se našao čitav niz najkrupnijih banaka pod čijom je kontrolom bio značajan deo američke privrede. Tako je, na primer, Harrimanov sistem, čiji je cilj bio objedinjavanje svih američkih železničkih mreža, podržavan i stimulisan uglavnom od strane new yorške bankarske kuće Kuhn, Loeb & Co.

Naročito je mnogo Jevreja zauzelo vladajuće položaje na zapadu, pre svega u Kaliforniji. Prilikom osnivanja ove države Jevreji su nametnuti kao sudije, zastupnici, guverneri, gradonačelnici itd., a takođe prevladavaju u industriji: braća Seligman, William, Henry, Hessy i Hames - u San Francicku; Louis Sloss. Lewis Berstel - u Sacramentu; Helman i Newmark - u Los Angelesu. Najkrupnije finansijske poslove tog vremena obavljali su židovski špekulanti kao što su bili Benjamin Davidson (uposlenik kod Rotschilda), Albert Priest iz Rhode Islanda, Albert Dyer iz Baltimorea, tri brata Lazar (osnovali su međunarodnu bankarsku kuću “Lazar Freres” u Parizu, Londonu i San Francisku), Zeligmani, Glaise Wormseri; Moritz Friedlender je bio jedan od moćnijih kraljeva pšenice; Adolf Sutro se bavio eksploatacijom Comstockskih kanala.

Početkom XX veka u SAD-u se formira moćan jevrejski finansijski krug koji čine vodeći jevrejski preduzetnici – Kuhn, Loeb, Belmont, Lazard, Solomon, Ladenburg, Thalamann, Speyer, J. Schiff, Seligman i Guggenheim.

Godine 1912. ovi jevrejski bankari, služeći se podmićivanjem i ucenom, dobijaju ozakonjeno pravo da vladaju finansijama SAD. U zamenu za novčanu podršku u vreme izborne kampanje predsednik- mason Woodrow Wilson potpisuje zakon о sistemu federalnih rezervi, prema kojem raspolaganje finansijskim resursima zemlje i emisija nacionalne valute prelazi u ruke međunarodnih jevrejskih bankara. Zakon je bio formiran uz aktivno učešće Paula Worburga i F. Vanderlipa (vodeći u  finansijskoj grupi Kuna-Loeba), a također G. Davidsona, C. Nortona i B. Stronga, predstavnika finansijske imperije J. P. Morgana koji je bio u tesnoj vezi s Rothschildima.

Kao što je primetio član Kongresa SAD-a, Lindberg, zakon о sistemu federalnih rezervi “je uspostavio najveći trust na svetu. Kada predsednik potpiše ovaj zakon, nevidljiva vlast novca... će biti ozakonjena,.” A kasnije je drugi kongresmen, L. MacFaden, dao još dublju analizu ovog instrumenta jevrejske finansijske vlasti: “Kada je bio prihvaćen zakon о sistemu federalnih rezervi, naš narod nije shvatio da se u SAD-u uspostavlja svetski bankarski sistem. Postoji naddržava kojom upravljaju međunarodni bankari i industrijalci koji deluju složno da bi svet potčinili svojoj volji. Sistem federalnih rezervi upinje se iz krajnjih napora da prikrije svoje mogućnosti, ali istina je sledeća - sistem federalnih rezervi je potčinio vladu. On upravlja svime što se događa u našoj zemlji, i kontrolira sve naše međunarodne veze. On proizvoljno formira i rasformira vlade.”

Američka država i društvo su se preobrazili u idealan jevrejski zabran u kojem je duh pohlepe i gramzivosti sjedinjen sa satanizmom jevrejsko-masonske ideologije “izabranog” naroda kojemu je sve dopušteno. Mit о nacionalnoj izabranosti Amerike bio je modifikovani oblik jevrejskog učenja о “izabranom” narodu.

U odnosu s drugim državama i narodima SAD već tada obznanjuju jevrejski princip “izabranosti” i dopuštenosti svega. Godine 1823. dva visoko pozicionirana američka masona - predsednik SAD-a J. Monroe i državni sekretar J. Adams - pripremili su dokument, koji je kasnije nazvan Monroevom doktrinom, ili Amerika Amerikancima, kojim se proklamuju pretenzije SAD-a na dominaciju nad celom zapadnom hemisferom. Dokument je bio odobren i na sve načine propagiran od strane masonskih loža, koje su ga smatrale prvim korakom prema ujedinjenju svih zemalja Severne i Južne Amerike sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Teritorije koje su pripadale Indijancima

Istrebivši Indijance i zaposevši njihove teritorije, ova masonska država nastavlja svoju surovu agresiju dalje, zapljusnuvši svet potocima krvi. Od Španije je bila oteta Florida, od Meksika - ogromna teritorija Teksasa. Potom su SAD izvršile novu agresiju na Meksiko oduzimajući mu teritorije Novog Meksika i Severne Kalifornije. Perfidnim napadom Amerikanci su iznudili od Engleske da im preda pravo na Oregon. Posle 1848. godine SAD su izašle na Tihi okean celom obalom od Kanade do Meksika. Površina SAD-a se od 1776. godine do danas povećala osam puta.

Globalna elita gubi kontolu?

Časopis Treće oko
Piše Spomenka Milić

Govorili su nam da će se svet probuditi 21. decembra 2012. Na prvi pogled, ništa se posebno nije promenilo, međutim, ako pogledate „kroz trepavice” - kao da se globalna slika ipak menja. Vladari iz senke još su tu, i dalje sprovode svoju diktaturu. Ali...
Ljudi, ipak, imaju svest i, što se više „nazovielita“ trudi da nametne svoju volju i neki svoj „red“, da uspostavi kontrolu – to se jače javlja – entropija. Podsetimo – entropija je težnja sistema da spontano pređe u stanje veće neuređenosti. Fizički zakoni primenjivi su i na društvo.
Iako je elita i dalje u prednosti u odnosu na mase, prvenstveno zbog materijalnog bogatstva, ona počinje da se ponaša otvoreno tiranski – da bi grčevito zadržala kontrolu i otkriva svoju tamnu stranu. Ima signala da oni koji pokušavaju (ili su to u nekoj meri već uspeli) da drže pod svojom „čizmom” naše živote - upravljajući, pre svega, farmaceutskom industrijom, medijima i industrijom hrane - postaju „malo nervozni”. Međutim, ljudi se bude, i to mnogo brže nego što „elita“ uspeva da obnovi svoj „matriks“.
Na Internetu se pojavilo nekoliko „spiskova” signala da globalna elita gubi kontrolu, a evo nekih „tačaka” koje se najčešće pominju.

Sirija Ono što, možda, najviše „bode oči” jeste neverovatan preokret u pogledu situacije u Siriji. Zahuktala propagandna mašinerija SAD ovoga puta nije naišla na uobičajenu reakciju javnosti, a afroamerički predsednik se povukao od grandioznih ideja pod opštim pritiskom (oficijelna verzija priče je: „Mišel se ljuti”). Mali veliki Putin uspeo je da pokaže da Amerika više nije jedini igrač na svetskoj pozornici moći. Treba imati u vidu da je značajnu ulogu u odustajanju od Sirije imala i pobuna među američkom vojskom. Prvi put su profesionalni vojnici visokog ranga pokazali da su protiv američkog vojnog avanturizma...

Farmaceutska industrija propada Jedan od najvećih entiteta kontrole jeste kompleks farmaceutske industrije. Afere u vezi sa korupcijom, prevarama, ali i otvoreni bezobrazluk moćnika doveli su do toga da dobar deo sveta odlično zna kako nas, zašto i čime truju. Poznato je da su lažne tvrdnje da određeni tretmani leče određene bolesti, a Internet izvori tvrde da mnogi farmaceutski giganti počinju da „klecaju“ – upravo zbog širenja istine.
O potencijalnoj štetnosti vakcina sve više se piše i govori, a šuška se da je dobar deo savremenih bolesti zapravo nastao u laboratorijama – da bi se prodalo što više otrova koji „leče“ te bolesti. Na taj način dobijen je siguran „potrošač“ proizvoda farmakomafije – jer nesrećnik doživotno uzima terapiju koju mi je prepisao – upravo tvorac njegove bolesti. Ali – malo ko je danas naivan – dostupna su brojna istraživanja koja pokazuju da su proizvodi prirodne medicine efektivniji od lekova koje je čovek stvorio. Homeopatija je legalizovana u mnogim zemljama, kao i drugi vidovi takozvane alternativne medicine. S druge strane – očajni lobi farmakomafije sve jače napada upravo tu, drugačiju medicinu, ne bi li bezobrazlukom savladao sada već opasnog protivnika.

Medijima se ne veruje Nedavne ankete sprovedene u SAD pokazuju da više od od 80 posto populacije više ne veruje mejnstrim vestima. Mediji su decenijama „doterivani“ i usmeravani da što lakše prodaju narodu navodnu istinu koja odgovara vladama. Međutim, Internet je omogućio pojavu alternativnih medija – brojne stranica, blogovi i Facebook grupe razotkrivaju jednu po jednu laž. Doduše, ponekad se teoretičari zavere malo „zalete“, pa u svemu vide opasnost, premda – i to je bolje nego da je ne vide kada ona zaista preti.
Podsetimo – dokaz da se zvaničnim medijima sve manje veruje jeste i činjenica da ovoga puta propagandna mašinerija nije uspela da proda svetu (čak ni narodu SAD) laži o navodnom hemijskom oružju u Siriji.

Sve više organske hrane Kontroliši hranu i kontrolisaćeš narod – stara je istina. Ipak, ekonomskom i političkom moći ne može se pobediti širenje znanja o opasnostima od pesticidima natopljenih „mutanata“.
Ali – GMO giganti ne daju se tako lako. Trgovinski sporazumi koji su trenutno u izradi u razvijenim zemljama pokušavaju da obezbede da svako etiketiranje GMO hrane bude nezakonito. To bi značilo da kupujete „mačku u džaku“. Otpor protiv GMO licemerno se definiše kao „praksa protiv slobodne trgovine”, pa vlade, kažu, rade na tome da se nekako sankcionišu zemlje koje pokušavaju da zabrane GMO (i trovanje sopstvenog naroda). A nas ubeđuju da prihvatanje GMO nije uslov za ulazak u novo Rimsko carstvo.
Ko imalo poznaje psihologiju, shvatiće da protivnik postaje najopasniji kada je na ivici propasti. Velike kompanije za proizvodnju hrane očigledno gube kontrolu, jer počinju da se služe svim sredstvima da bi opstale. Međutim, jednom puštena informacija ne može se zaustaviti i zaboraviti, a dobar deo razvijenog sveta odlično zna sve opasnosti genetski modifikovane hrane (ali i one iz „konvencionalne“ ponude – dakle – tretirane pesticidima, herbicidima itd). Tehnologija napreduje i najavljuje se da će uskoro biti dostupni brzi testovi na toksične materije iz okoline, GMO itd. Dakle – bilo etiketa ili ne bilo – lako ćemo znati šta nam se nudi.

Obnova čiste vode za piće Kako se navodi, sve je više zemalja koje ukidaju toksične fluoride iz pijaće vode u vodovodima. Većina razvijenih zemalja, uključujući Japan i veći deo zapadne Evrope – ne fluoriše vodu. Odnedavno se na listi „čistih“ nalazi i Izrael. Pisali smo već u negativnim efektima prakse fluoridizacije vode, koji uključuju i delovanje na ljudsku svest.

Političarima se ne veruje Mi smo ovu lekciju naučili poodavno, verovatno pre ostatka planete, jer je propagandna politička mašinerija dobro „zalegla“ da ubedi svet da su Srbi najveće zlo ovoga sveta, i onda nas „milosrdno“ bombardovali. Eto – sada se i ti „drugi“ polako bude. Danas i američki političari u sopstvenom narodu imaju beznačajan rejting. Po nedavnim anketama, samo 10 posto javnosti ima puno poverenje u kongres SAD. Dakle – 90 posto ne veruje sopstvenoj vladi.
.
Odbacivanje banaka Posle Islanda, koji je odbacio usluge Međunarodnog monetarnog fonda (a usput se i „odjavio“ iz pregovora u pristupu Evropskoj uniji), novom „trendu“ pridružili su se i Mađarska i Turska. Upravo tada došlo je do pobune u Turskoj, upravo tada usledila su krvoprolića, danonoćni protesti naroda, upravo tada došlo je do diskutabilnih poteza turskog premijera. U Mađarskoj i na Islandu (za sada) je mirno.

Vatikan se „čisti“ Pod prethodnim papom, Benediktom Šesnaestim, došlo je do prave eksplozije skandala, počevši od razotkrivanja sveštenika pedofila, preko pranja novca do – prevara.
U potezu bez presedana (ovih dana priča se ga je na to naveo lično Bog) Benedikt se povukao sa trona, a njegovo mesto zauzeo je, po mnogima, znatno dopadljiviji papa Franja. Poglavar Rimokatoličke crkve, po svemu sudeći, na dobrom je putu da povrati reputaciju Crkve. Bilo da je u pitanju zaista iskren potez ili se radi o PR „akciji“ – ovo govori da je Crkva bila primorana na drastičan preokret da bi se spasla potpunog gubitka kredibiliteta. Podsetimo da je lično Franja zamolio Vladimira Putina da pomogne da ne bude rata u Siriji. Možda tu ipak ima iskrenosti?

Otcepljenja i rasparčavanje Lako im je bilo dok su kumovali rasparčavanju i krvoproliću na Balkanu. Sada se trend „usitnjavanja“, nasuprot zvaničnom „ukrupnjavanju“ u „naručju“ Evropske unije – sve više širi. Seceniostički pokreti pridobijaju javnost u delovima Kolorada, Kalifornije i Teksasa, a ni Evropa nije ostala imuna. Ozbiljni pokreti za otcepljenje aktuelni su u Španiji i Škotskoj, a nekoliko zemalja Evropske unije nosi se mišlju da odustane od evra kao valute (i simbola političkog i monetarnog jedinstva). Decentralizacija je još jedan „simptom“ neumoljive – entropije. Ipak, i iznad elite postoji Viša sila, koja ima – sasvim drugačija pravila. Zovimo tu silu prirodom, fizičkim zakonima ili Bogom – svejedno je: ona je jača od čoveka i njegovih sujetnih težnji i volje za moći...


Liberalizacija kanabisa Među važne stavke koje ukazuju da globlna elita polako posustaje mnogi Internet autori stavljaju i legalizaciju marihuane. Po mnogima, kanabis je moćno sredstvo za pobošljanje zdravlja, a korišćen je širom sveta ko zna koliko vekova (pisali smo o tome). Zašto kanabis smeta strukturama moći? Navodno je razlog to što je ova biljka jednostavan i efikasan lek za mnoge bolesti, ne prodaje se u apotekama i ne košta mnogo (navodno se ulje od kanabisa dobro pokazalo i u tretmanu kancera). U nekoliko država SAD već je dekriminalizovano posedovanje marihuane, a u Koloradu i Vašingtonu legalno je posedovanje, prodaja, transport i gajenje ove biljke.

Kako najlakše upropastiti ekonomiju jedne zemlje...

Ugledni svetski ekonomista Jozef Stiglic naveo je nekoliko faza u uništavanju ekonomije izabrane države.  Kao meta se uglavnom pojavljuju zemlje u razvoju i one koje su u nekoj vrsti tranzicije, a najčešće su to zemlje bivseg socijalističkog bloka, kao i zemlje trećeg sveta. Najbrži način kako baciti targetiranu zemlju na kolena jeste uvući je u vrzino kolo finansijske zavisnosti.

Jozef Stiglic objašnjava:

U početku se analizira ekonomija ciljne države, a zatim Svetska banka za obnovu i razvoj državi-žrtvi uručuje tipski plan u četiri faze  čiji je cilj da se dotična zemlja kompletno opljačka i sprovede nad njom potpuna kontrola.

U prvoj fazi se vrši privatizacija državne imovine sa ciljem da čitava država postane vlasništvo odabrane bankarske pseudoelite.

Druga faza je liberalizacija tržišta kako bi se omogućilo da kapital bez prepreka izlazi iz zemlje koja se time dodatno pljačka.

Treća faza je tržišno određivanje cena, što znači drastično povećavanje cena hrane, komunalnih usluga i energenata pri čemu cena rada, plate i penzije, ostaje na istom nivou ili se čak i smanjuje.

Četvrta faza ili ekonomsko ubistvo države-žrtve označava totalno privredno i ekonomsko uništenje dotične države. Na primer, u Indoneziji 1998. godine je MMF ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno stanovništvo, što je izazvalo opštu glad, a u Boliviji su izbile demonstracije zbog drastičnog povećanja cene vode po nalogu MMF-a. U takvoj situaciji država-žrtva je prinuđena da po bagatelnim i smešnim cenama rasproda svu državnu imovinu.

Amerikanac Džon Perkins,  autor kontroverzne knjige „ Ispovest ekonomskog ubice“, objašnjava u svom priznanju ko su ekonomske plaćene ubice, koji je njihov cilj, kakve zemlje biraju i njegovu ulogu u tom sistemu:

„EHM (Economic Hit Man) su visoko plaćeni profesionalci čiji je primarni zadatak da zemlje ciljane od vlade  US i velikih američkih korporacija, eksploatišu i pljačkaju. U suštini , oni usmeravaju novac  Svetske Banke (The World Bank) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) kao i drugih stranih organizacija za „pomoć“ , na račun velikih koncerna i nekolicine odabranih porodica koje kontrolišu svetske resurse na našoj planeti. Sredstva kojima se služe su fabrikovani finansijski izveštaji, namešteni izbori, podmićivanje, ucene, seks, ubistva.... Oni igraju igru koja postoji od kada postoje imperije, s tom razlikom što se ova sadašnja igra, u vreme globalizacije, dodatno usavršila i prešla na još viši, zastrašujući nivo.“

"U zemljama kao što su Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji. U Vašingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari. Delujemo skromno i normalno. Posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela. Propovedamo altruizam i govorimo za lokalne novine o čudima koje će doneti naši humanitarni projekti. Konferencijske stolove i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na Harvardu držimo predavanja o čudima makroekonomije. Mi smo stalno prisutni i radimo otvoreno. Ili, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvima budemo prihvaćeni. Tako funkcioniše ovaj sistem..."

(Citat iz knjige Džona Perkinsa)

Džon Perkins završio je studije za rukovodioce kompanija na Univerzitetu u Bostonu i vrlo brzo je postao zanimljiv, kao odgovarajući potencijal, izvesnim političko-privrednim strukturama, kao što su Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) i MAIN, mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke, oko investicionog programa za zemlje Trećeg sveta. Preko noći postao je neka vrsta tajnog agenta ex officio, ekonomski plaćeni ubica koji je odlično, pokazalo se, radio svoj posao jer je dugo godina opstao u srži sofisticiranih privrednih manipulacija na međunarodnom nivou. Radilo se na stvaranju niza država ekonomski zavisnih od SAD-a, čime bi ta ista Amerika sebi obezbedila regularan put do eksploatacije resursa države koja je ekonomski umrla.

Perkins objašnjava: „Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: "S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku." U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.“

Primer Iraka

„Moja uloga predsednika IPS-a osamdesetih godina i konsultanta SWEC-a krajem osamdesetih i delom devedesetih, omogućila mi je pristup informacijama o Iraku koje većini ljudi nisu bile dostupne. Uistinu, osamdesetih godina većina je Amerikanaca malo znala o toj zemlji. Ona se jednostvna nije nalazila na ekranu njihovog radara, ali ja sam bio fasciniran onim što se tamo događalo.

Ostao sam u kontaktu sa starim prijateljima koji su radili za Svetsku banku, USAID, MMF ili neku drugu međunarodnu finansijsku organizaciju, kao i s ljudima iz "Beshtela", "Halliburtona" i drugih velikih projektantskih i građevinskih kompanija. Mnogi inženjeri zaposleni preko IPS-a kao građevinski preduzetnici ili dobavljači i druge nezavisne energetske firme takođe su bili uključeni u projekte na Srednjem istoku. Bio sam potpuno svestan da je posao EHM-a u Iraku bio težak. Reganova i Bušova administracija bile su odlučne da pretvore Irak u novu Saudijsku Arabiju. Bilo je puno prisilnih razloga za Sadama Huseina da sledi primer dinastije Saud. Trebao je samo posmatrati dobrobit koju su ovi imali poslije posla s pranjem novca. Otkad je taj posao sklopljen, u saudijskoj pustinji nicali su moderni gradovi. Koze koje su sakupljale otpad pretvorene su u prekrasne kamione, a Saudijci su uživali plodove nekih od najnaprednijih tehnologija u svetu: postrojenja za desalinizaciju, sistema navodnjavanja, mreže komunikacija i električnih dalekovoda.

Sadam Husein svakako je bio svestan da Saudijci uživaju poseban tretman kad je u pitanju međunarodno pravo. Njihovi dobri prijatelji u Vašingtonu zatvarali su oči pred mnogim aktivnostima Saudijaca pa i pred finansiranjem fanatičnih grupa - mnoge su od njih u većem delu sveta shvaćene kao radikalne grupe na ivici terorizma - i kao zaklon za međunarodne begunce. U stvari, Sjedinjene Države su aktivno tražile i dobile finansijsku podršku Saudijske Arabije za Osamu bin Ladena u Avganistanu odnosno za rat protiv Sovjetskog Saveza. Administracija Buša i Regana ne samo da je podupirala Saudijce u tom pogledu, već je i vršila pritisak na mnoge zemlje da učine to isto - ili da se barem ponašaju kao da to ne vide.

Irak nam je bio neizmerno važan, puno važniji nego što se na brzinu moglo uočiti. Suprotno uobičajenom javnom mišljenju, u Iraku se ne radi samo o nafti. Reč je i o vodi i o geopolitici.

Prisutnost EHM-a u Bagdadu bila je vrlo jaka tokom osamdesetih. Oni su se nadali da će Sadam konačno ugledati svetlo, a ja sam se s tom pretpostavkom morao saglasiti. Napokon, da je Irak postigao dogovor s Vašingtonom sličan onom dogovoru sa Saudijcima, Sadam bi u osnovi mogao slobodno vladati zemljom, a mogao je i proširiti delokrug svojih uticaja u tom delu sveta.

Nije bilo bitno je li on patološki tiranin, jesu li mu ruke bile okupane krvlju masovnih ubistava i jesu li njegova brutalna dela dozivala u pamćenje sliku Adolfa Hitlera. Sjedinjene Države su nekad tolerisale pa i podupirale takve ljude u više navrata.

Mi bismo bili srećni da mu ponudimo osiguranje Vlade SAD u zamenu za naftne dolare, za obećanje o nastavku isporuke nafte i za pogodbu po kojoj bi interes za takvo osiguranje bio iskorišten angažovanjem američkih kompanija da budu poboljšani sistemi infrastrukture po celom Iraku, da budu sagrađeni novi gradovi i pustinje pretvorene u oaze. Mi bismo bili voljni prodati mu tenkove i borbene avione, i sagraditi postrojenja za proizvodnju hemijskog i nuklearnog oružja, kako smo radili u toliko drugih zemalja, pa čak i kad se te tehnologije možda mogu iskoristiti da se izradi najnaprednije oružje.

I Tigar i Eufrat teku kroz Irak tako da od svih zemalja u tom delu sveta Irak ima nadzor nad najvažnijim izvorima vode koji postaju sve ugroženiji. U doba osamdesetih politička kao i ekonomska važnost vode postojala je očigledna onima među nama koji se bavimo energijom i inženjerskim poslovima. U žurbi prema privatizaciji mnoge velike kompanije koje su bacile oko na male nezavisne firme u želji da ih preuzmu, sada su nameravale privatizovati vodene sisteme u Africi, Latinskoj Americi i na Srednjem istoku.

Osim nafte i vode Irak je smešten na strateškom području. Graniči s Iranom, Kuvajtom, Saudijskom Arabijom, Jordanom, Sirijom i Turskom, a ima i obalu u Persijskom zalivu. Nalazi se unutar dometa projektila Izraela i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Vojni stratezi upoređuju Irak sa dolinom reke Hudson u vreme francuskog i indijanskog rata i američke revolucije. U 18. veku Francuzi, Britanci i Amerikanci znali su da onaj ko ima nadzor nad rekom Hudson ima ujedno i nadzor nad kontinentom. Danas je opšte poznato da ko god kontroliše Irak ima u rukama ključ Srednjeg istoka.

Uza sve ostalo Irak je široko tržište za američku tehnologiju i inženjerske ekspertize. Činjenica da leži na vrhu najprostranijih svetskih naftnih polja (prema nekim procenama, čak većih od onih u Saudijskoj Arabiji) osiguravala mu je da se finansiraju veliki infrastrukturni i industrijski programi. Svi glavni igrači - projektne i građevinske kompanije, proizvođači računarskih sistema, vazduhoplovstvo, projektili, proizvođači tenkova i farmaceutske i hemijske kompanije - skoncentrisali su se na Irak.

Ipak do kraja osamdesetih godina bilo je jasno da Sadam ne veruje scenariju EHM-a. To je bila glavna frustracija i velika neugodnost za prvu Bušovu administraciju. Kao i Panama tako je Iran doprinosio Bušovom imidžu slabića. Dok je Buš tražio izlaz, Sadam mu ga je sam doneo. U avgustu 1990. Sadam je započeo napad na naftom bogat šeikat Kuvajt. Buš je odgovorio osuđujući Sadama za kršenje međunarodnog prava, iako je manje od godinu pre sam pokazao svetu ilegalnu i jednostranu invaziju na Panamu.

Nije bilo iznenađenje kad je predsednik konačno naredio opšti vojni napad. Petsto hiljada američkih vojnika poslato je kao deo međunarodnih snaga. Početkom 1991. vazdušni napad je pokrenut na iračke vojne i civilne ciljeve. Usledio je kopneni napad u trajanju od stotinu sati koji je potpuno uništio puno inferiornije iračke snage kojima je nedostajalo oružja. Kuvajt je bio osiguran. Pravi despot nije priveden pravdi iako je kažnjen. Bušova je popularnost porasla među američkim stanovništvom do 90 odsto...“

(Citat iz knjige Džona Perkinsa)

Zadatak "privrednih ubica", kakav je bio autor knjige jeste da čine ono što im sistem zapoveda, zašto dobijaju puno novca. Ako oni zakažu, na njihova mesta, kao u slučaju Ekvadora, uskaču "šakali", a ako i oni zakažu, na scenu stupa vojska. Perkins upozorava da je ova knjiga "priznanje" jednog čoveka koji je kao "EHM" pripadao relativno maloj grupi, a da danas deluje puno više osoba koji vrše slične funkcije. Oni u pravilu nose eufemističke titule u vodećim krugovima firmi kao što su "Monsanto", "General Electric","Nike", "General Motors", "Wal-Mart", ali i skoro u svakom velikom svetskom koncernu.

Postoje mišljenja da je Džon Perkins preterao sa ovom knjigom, odnosno da se upustio u teorije zavere koja sve probleme ovog sveta pokušava da objasni spregom između velikih korporacija, vlade i zvaničnih zapadnih institucija. Ipak, jedan od vodećih spoljnopolitičkih i sigurnosnih eksperata u svetu, Džim Garison, potvrđuje da je Perkins principijelno u pravu. „Svako ko zna kako radi Svetska Banka ili Međunarodni monetarni fond, može potvrditi da je ono što je Perkins opisao u svojoj knjizi u principu tačno“ rekao je Garison u razgovoru za jedne nemačke novine. „Sve je tako konstruisano da se siromašnima ne pomogne, nego da se ove zemlje jednostavno koriste i da se zapadne korporacije i dalje obogaćuju! Brojni razvojni projekti u zemljama u razvoju, potpomognuti od MMF-a i Svetske Banke, naneli su više štete zemljama u razvoju nego što su im koristile.“

U svakom slučaju, mi znamo da Džon Perkins govori istinu... Znamo i osećamo!