Zašto će propasti Amerika - II deo - Oleg Platonov

2. SAD – Kristalizacija judejsko-masonskog duha

Avangarda i epicentar nastanka jevrejsko-masonske civilizacije bile su Sjedinjene Američke Države. U temelju njihove političke organizacije postavljen je princip drevne Judeje. Posle povratka Jevreja iz Egipta u Palestinu, njena teritorija je podeljena na dvanaest delova i na  dvanaest plemena Izraelovih. Svakim delom se upravljalo prema vlastitim zakonima i tradiciji, ali su svi bili podčinjeni zajedničkom Sanhedrinu. To isto načelo su primenili i “očevi-osnivači” SAD-a (gotovo svi su bili članovi masonskih loža u kojima su većinu činili Jevreji). Objedinjeno je trinaest država, od kojih je svaka imala svoje lokalne zakone i tradiciju, ali su sve bile podčinjene federalnom centru koji je od početka postojanja SAD-a bio formiran i potpuno kontrolisan od masona.

Gotovo u svim masonskim ložama Sjedinjenih Država vise portreti “očeva-osnivača”, odevenih u masonsku odoru, medu kojima se naročito ističe lik prvog predsednika SAD-a, Georga Washingtona sa svim masonskim insignijama najvišeg stepena.

Prvi projekt SAD kao države bio je razrađen 1748. godine od strane utemeljitelja i glave američkog masonstva Benjamina Franklina.

Ovaj mason visokog stepena ceo svoj život je bio povezan s jevrejskim krugovima, a sam sebe je smatrao “ekonomom” jevrejskog kapitala. Njegova krilatica “novac je iskovana sloboda” postala je svojevrsni simbol američkog, tj. jevrejsko-masonskog, shvatanja “slobode” kao posedovanja novca pod bilo koju cenu. Deklarativno klanjanje Mamonu Benjamina Franklina i drugih “očeva-osnivača” SAD-a direktan je dokaz da su, od samog početka, u temelje ove države bili položeni jevrejsko- talmudski, a ne hrišćanski principi.

Deklaraciju о nezavisnosti, koja je označila početak stvaranja SAD-a, potpisao je veliki broj masona, a među njima i, već spomenuti, prvi američki slobodni zidar Benjamin Franklin.

Bendžamin Frenklin - prvi američki slobodni zidar

Dete jevrejsko-masonske ideologije je i ustav SAD-a – najdvoličniji pravni dokument u istoriji čovečanstva. Proklamujući slobodu i demokratiju, taj ustav je dopustio Amerikancima da liše prava građanstva autohtono stanovništvo ove zemlje - Indijance (oni su to pravo dobili tek u XX veku), gotovo sto godina omogućavao je robovlasništvo i trgovinu robljem lišavajući izvornog prava većinu

stanovništva zemlje (crnce i Indijance) i dopuštao neshvatljivu proizvoljnost i bezakonje bogatih u odnosu prema siromašnima. Godine 1857. Vrhovni sud SAD-a je doneo ovakvo rešenje о ustavnosti trgovine robljem: “U današnje vreme pravo vlasništva nad robovima jasno je i nedvosmisleno utvrđeno Ustavom. Pravo trgovine robovima, kao običnom robom ili imovinom, garantovano je građanima u svakoj državi.

Jedino ovlašćenje koje je bilo dato Kongresu povezano je s obavezom zaštite prava vlasnika”. Tek 1870. godine u Ustav je bila unešena ispravka koja je zabranjivala da se crnci lišavaju izbornog prava.

Svi čelnici, i oko trećina učesnika Konventa, koji su se sastali i doneli ovakav “ustav”, bili su masoni. U formiranju temeljnih državnih dokumenata i ideologije SAD-a odlučujuću ulogu je igrao fanatični masonski red iluminata, koji je, po početnim slovima grčkih reči “Filozofija neka bude vodič i princip života” u Americi dobio ime Phi-Beta-Kaapa.

Ovaj red se pojavio na američkom tlu 1776. godine. Njegovo osnivanje u Americi vezuje se uz Thomasa Jeffersona, kasnijeg predsednika SAD-a. 19 Kao što je zapazio istraživač društva Phi-Beta-Kaapa, koji je živeo u XIX veku: “ova tajna satanistička organizacija predstavlja veliku opasnost za društvo, njegove građanske i religiozne institucije”.

Ideologijom iluminata bio je prožet i pogled na svet prvog američkog predsednika Georga Washingtona koji je u pismu svom prijatelju, pastoru F. B. Schenaideru, priznao: “Uopšte nisam bio sumnjičav prema širenju doktrine iluminata i jakobinskih principa u SAD. Upravo suprotno, niko ne može biti zadovoljniji ovom činjenicom, od mene” (Pisma G. Washingtona, izdanje 1941. godine).

Kao što primećuje istoričar masonstva: “I danas se američko masonstvo ponosi svojim 'očevima-osnivačima', a mnogi slobodni zidari podvlače masonski sadržaj osnivačkih principa Deklaracije 1776”.

Kao što je govorio američki mason visokog stupnja (33) H.Clausen, masoni su formirali američku naciju. U tome je bezuslovno bio u pravu. Ceo politički sistem SAD-a je nikao na osnovama jevrejsko-talmudske ideologije masonskih loža koja ga je prožela duhom surovosti, pohlepe, licemerja, dvoličnosti, vere u vlastitu nadmoć i prezira prema ljudima koji ne priznaj ovaj surovi sistem.

Počevši izgradnju državnog sistema SAD-a, glavni američki masoni G. Washington i B. Franklin uvukli su u njega svoju braću po ložama i jevrejske špekulante (a to je najčešće bilo sjedinjeno u istoj osobi). Prvi ministar spoljnih poslova SAD-a je postao Robert Livingston, veliki majstor masonske lože države New York.

On je položio čvrste masonske temelje spoljno političkom resoru SAD-a, formiravši njegov rukovodeći kadar isključivo od slobodnih zidara. Dva druga istaknuta masona, Robert Morris i Alexsander Hamilton, formirali su na istim temeljima državni sistem finansija i poreza preobrazivši ga u sredstvo za lično bogaćenje. Morris, koga je u masonsku ložu primio lično George Washington, bio je postavljen od strane predsednika za prvog ministra finansija SAD-a.

Na inicijativu G. Washingtona i Morrisa 1782. godine formira se prva državna banka SAD-a, u kojoj su glavni deoničari bili vodeći masoni Franklin, Jefferson. Hamilton, Monroe i Yay. Prvi vrhovni sudija SAD-a je bio “brat” John Marshal, a ostao je na ovoj dužnosti sve do smrti 1835. godine. Tokom više decenija na ovom položaju Marshal je postavio temelje masonskog pravosuđa SAD- a, preobrazivši ga u objekt ismejavanja pravednosti i zdravog razuma. Prihvatanjem, na njegovu inicijativu, američkih zakona, deklarisanjem za slobodu i demokratiju, jedan deo stanovništva Amerike pravno je preobražen u stvar (crnci), a drugi deo u strance (Indijanci). Masonska femida potpuno je ignorisala žalbe Indijanaca i crnaca zbog genocida i pravnog izrugivanja. Za vreme službe “brata” Marshala istrebljeno je nekoliko miliona Indijanaca, a njihovu zemlju i imetak zaposeli su beli osvajači.

Federalni grad, kasnije glavni grad SAD-a, Washington, prema masonskim izvorima, gradili su masonski arhitekti koje je predvodio James Hoban (prvi majstor masonske lože № 1), koga je 1792. Godine za glavnog arhitektu postavio lično George Washington.

Budući da je grad podizan na praktično pustom mestu, pred masonskim arhitektima su bile velike mogućnosti. Prilikom izrade projekta koristili su figure i simbole masonskih rituala.

Glavne arhitektonske dominante buduće prestonice jevrejsko-masonske civilizacije postali su predsednički dvorac (kasnije nazvan “Bela kuća”, a njega je gradio sam “brat” Hoban), masonski hram (prvobitno je bio planiran kao novi Solomonov hram) i masonski Memorijal (kasnije Memorijal masonu Thomasu Jeffersonu). Ako se pogleda urbanistički plan Washingtona, jasno se zapažaju figure masonske simbolike. Od Bele kuće i Memorijala idu linije koje se seku u masonskom hramu, oblikujući sliku šestara. Iz ptičje perspektive na planu grada dobro se uočavaju ključni simboli slobodnih zidara -  uglomeri, šestari, pentagrami. Na gornjem dijelu Bele kuće Hoban je postavio pet pentagrama koji predstavljaju simbol masonske vlasti.

Američki masoni su mnogo više od njihove zapadnoevropske “braće” pridavali naročiti značaj simbolici poreklom iz jevrejske Kabale, nalazeći u njoj zalog svoje snage. Ovo se u znatnoj meri može objasniti time što je u SAD-u u masonskim ložama bilo mnogo više Jevreja nego u Evropi, a neke su se u potpunosti sastojale od njih.

Masonska simbolika je prisutna u mnogim državnim dokumentima SAD-a, a prije svega na novčanicama.

Svevideće oko

Pogledajmo, na primer, novčanicu od jednog dolara. U njenom levom delu nalazi se zarubljena piramida na čijem vrhu dominira trougao s okom “Velikog Arhitekta svemira”, što je obično simbol na dokumentima masonskih loža. Kod slobodnih zidara “Veliki Arhitekt Svemira” je okultni objekt idolopoklonstva, tako da natpis “U Boga verujemo”, koji stoji paralelno s piramidom, deluje kao užasno bogohuljenje, jer se istiniti Bog ovdje svetogrdno zamenjuje objektom masonskog obožavanja.

Piramida ima trinaest slojeva u kojima svaka cigla simbolizuje mesto svakog naroda i čoveka u odnosu prema vrhu. Simbol vladajućeg vrha - trougao s okom “Velikog Arhitekta Svemira” - ovenčan je latinskim natpisom od trinaest slova i kao da potvrđuje pravo “izabranog” naroda na svetsku vlast. Broj 13, koji u okultnim ritualima predstavlja jedan od simbola satane, prisutan je u mnogim crtežima novčanica od jednog dolara. Službeno se smatra da označava broj prvobitno ujedinjenih država. Zapravo - kako mi je otvoreno rekao jedan rozenkrojcer iz Los Angelesa - broj trinaest, osim opšteg okultnog značenja, simbolizuje i jevrejski narod koji se sastoji od 13 delova – 12 plemena Izraelovih i trinaestog plemena koje je prišlo Izraelu primivši judaizam, a to su Hazari koji danas čine većinu Jevreja, kao i “duhovni” Jevreji - masoni.

Pod simboličkom piramidom svetskog poretka “izabranog” naroda ispisane su reči koja odražavaju glavni cilj jevrejsko-masonske civilizacije - “Novi poredak zauvek”.

U desnom delu novčanice naslikan je orao koji nosi štit s trinaest traka, držeći u desnoj kandži grančicu akacije s trinaest listova i trinaest pupoljaka. Akacija je u masonskoj simbolici Sveto drvo mudrosti i znanja.

Ovde grančica akacije simbolizuje masonsku “prosvećenost” nad svetom. Za one koji ne prihvataju masonsku prosvećenost orao u levoj kandži nosi trinaest strela koje prete svakom od trinaest slojeva porobljenog čovečanstva.

I da ne bi bilo sumnje u čemu se sastoji glavni smisao “Novog poretka zauvek”, orao u kljunu drži lentu s latinskim natpisom – geslom koja se sastoji od trinaest slova - “Iz mnoštva jedno”, tj. iz mnoštva naroda stvoriti jedinstveno kosmopolitsko stado kojim će upravljati “izabrani” narod u koji i masoni sebe ubrajaju.

Kao lako prepoznatljiv simbol “izabranog” naroda, nad orlom lebdi Davidova zvezda (znak judaizma i Izraela), koja je sastavljena od trinaest masonskih petokrakih zvezda. U datom slučaju ona tačno odražava trinaest Izraelovih plemena.

Razvoj masonstva u SAD-u je imao naročito fanatičan karakter. Osim širenja prestupničke sekte iluminata Phi-Beta-Kappa, među američkim slobodnim zidarima održava se tradicija direktnog klanjanja satani u liku Bafometa. U kabalističkoj knjizi Zamke Velike Tore Bafomet se prikazuje u vidu rogatog jarca s ženskim grudima koji prekriženih kopita sedi na kugli zemaljskoj. Bafometu je na čelu pentagram. Figura Bafometa je bila postavljena u takozvanom Vrhovnom veću sveta, koji je 31. maja 1801. godine osnovao Jevrej Isaaca Longa u gradu Charlestonu (država Južna Carolina). Veće je koordiniralo rad niza masonskih loža priređujući “crne mise” u koje su uvođeni čak i masoni nižih stepena inicijacije. Veće je pretendovalo na vođstvo nad satanističkim društvima i organizacijama. Ova grana američkog masonstva širila se u mnogim zemljama, između ostalih u Poljskoj i predrevolucionamoj Rusiji gde je njen opunomoćeni predstavnik bio Česlav Činski koji se nije ustručavao sebe otvoreno nazivati satanistom.

Albert Pike

Vrhovno veće sveta uvek je biralo crne antipape među kojima se naročito isticao Albert Pike koji je redovno služio “crne mise”. Godine 1871. Pike je obavio knjigu Morali i dogma koja je među slobodnim zidarima dobila naziv “masonske biblije”.

Vrhovno veće sveta je bio neposredno povezan s njemu srodnom satanističkom organizacijom - “taborom” vitezova-templara (formiran 1805.) koji je nastavio bogohulnu tradiciju izrugivanja Hristu i rituala klanjanja antihristu. Godine 1850. pojavio se masonski red Zvezda Istoka (1870.) u čijim su satanističkim orgijama učestvovale i žene. Blizak im je bio Stari arapski red tajnog hrama koji je obnovio tradiciju tajnih ubica - assasina.

Godine 1832. nastalo je još jedno tajno društvo perfidnog fanatičnog karaktera - Lobanja i kosti. Njegova “alma mater” je bila univerzitet Yale, a osnivač - mladi okultista koji je iniciran u masonstvo u Nemačkoj, očigledno kod iluminata - William Russell. Od 1856. godine do danas članovi ovog društva koje je postalo svojevrsna elitistička sekta kojoj su pripadali mnogi uglednici SAD-a, između ostalih i predsednici, okupljaju se svake nedelje u zdanju nazvanom Mauzolej na teritoriji univerzitetskog grada New-Haven, održavajući svoje satanističke rituale, poput leganja u grob s lobanjom i kostima (članovi ove sekte su, na primer, bivši predsednik SAD-a, Bill Clinton i njegov prethodnik George Bush).

Pokušaji pojedinih članova masonskih loža, a koji su u njih dospeli radi nesporazuma, da se razotkrije prestupnički, mračnjački karakter masonstva, završavali su se tragično. Tako su 1862. godine masoni progonili i ubili jednog svog bivšeg člana - Williamma Morgana koji je pretio da će ih razotkriti. U početku su ga pokušavali zaplašiti, publikujući članke s pretnjama, a kada su shvatili da u tome neće uspeti, unajmili su ubice. Surovi obračun s Morganom mnogim Amerikancima otvorio je oči u vezi masonerije. Celu zemlju je zahvatio talas uznemirenosti. U mnogim mestima masone su izbacivali s posla, nisu ih puštali u škole i religiozne opštine. Ovakav odnos prema masonstvu trajao je dvanaest godina (1826.-1838.), međutim masoni su uspeli da potkupe neke svoje protivnike, a sa nekima se tajno obračunali.

Tajno društvo sa Jejla "Lobanja i kosti"

Već četrdesetih godina slobodni zidari vraćaju izgubljene pozicije i pojačavaju podrivačku delatnost protiv hrišćanstva. Od samog nastanka američkog društva u njegovim nedrima isprepleću se Jevreji, masoni i preduzetnici a ovo troje se često objedinjuje u jednoj osobi. Masonski hramovi (“templovi”) grade se kao dvorci s raskošnim enterijerima. Mnogi finansijski i privredni poslovi pre nego dobiju konačan oblik, prvobitno se razmatraju s “braćom”.

Jevrejski duh sticanja, zarade i klanjanja Mamonu kultivisao se u masonskim hramovima kao uobičajeni stil života. Masonski hramovi, kao i njima bliske masonske organizacije, poput, Rotary ili Lions klubova, odgajali su poseban tip čoveka, koji je daleko od hrišćanskih ideala i koji živi prema talmudskim principima.

Kao što je u knjizi Ljudi i narodi Amerike pisao pukovnik T. Hamilton: “Mamon je njihov idol, oni ga ne poštuju samo na rečima, već i svom snagom svoga tela i duše. U njihovim očima cela zemlja nije ništa drugo nego berza i oni su uvereni da nemaju drugi zadatak na zemlji nego postati bogatiji od svojih suseda. Pohlepa je ovladala svim njihovim mislima, a zamena jednih predmeta trgovine drugima, njihov je jedini odmor.”

Nije potrebno reći da su znatan broj američkih poduzetnika činili Jevreja, koji su diktirali ton i duh celokupnoj finansijsko-privrednoj delatnosti Amerike.

Hrišćanstvo je u SAD-u od samog početka bilo prigušeno Jevrejskim duhom gramzivosti i pohlepe. Kao što je pisao rabinski unuk K. Marks: “Praktična prevlast jevrejstva nad hrišćanskim svetom dostigla je u Severnoj Americi svoj nedvosmisleni i dovršeni izraz u tome što se i propoved Evanđelja, san hrišćanskog propovednika, preobraća u robu, što kupac koji je bankrotirao, počinje misliti о Evanđelju, a obogaćeni propovednik Evanđelja počinje se baviti trgovačkim špekulacijama”.

Čak i oni preduzetnici koji su se smatrali hrišćanima, bili su, po pravilu, daleko od zapovesti Novog zaveta preobrazivši Hristov lik u simbol vlastitog materijalnog blagostanja. “Istinska religija Amerike” - pisao je A. Zigfrid, - “jeste mistika (novčanog - O.P.) uspeha. Čak je i predstava о Hristu morala biti prilagođena ovoj šemi. Američki Hrist - to je efikasan proizvođač, moglo bi se reći uspešan radnik, jer istinska vlast u Americi jest biznis.”

Američke crkve koje su se nazivale hrišćanskim, u većini slučajeva to nisu bile jer su od samog početka odbacile ono najvažnije u Hristovim zapovestima: odsutnost pohlepe i ljubav prema bližnjem. Američke crkve su postale velika komercijalna preduzeća kojima su, u većini slučajeva, upravljali pokršteni Jevreji koji su zadržali duh jevrejstva i koji su se prema crkvi odnosili kao prema uspešnom biznisu. U crkvenim većima većinu su činili bankari, trgovci i drugi poslovni ljudi. Jevrejski duh gramzivosti dobio je u takvim crkvama moralno opravdanje. Većina hrišćanskih crkava SAD-a su tako postale neprikrivene sluge jevrejskog kapitala. Uporedo sa protestantskim i katoličkim crkvama, podizani su i masonski dvorci koji su imali jedne te iste posetitelje.

Duh gramzivosti i prakticizma uverljivo je istisnuo ostatke hrišćanske civilizacije zamenjujući je poročnom i izopačenom psihologijom špekulacije.

Kao što je pisao američki istoričar J. Adams: “Preobraćajući klasu špekulanata u vladajuću i jedinstvenu klasu Amerike, ova zemlja sprovodi eksperiment - ona zasniva svoju civilizaciju na idejama špekulanata. Druge klase koje se nalaze pod vladavinom klase špekulanata, brzo prilagođuju ovim idejama svoju životnu filozofiju. Je li moguće izgraditi i očuvati veliku civilizaciju na temelju filozofije menjačnice i jedne osnovne ideje - profita?”

Stekavši svoj kapital na robovima, trgovini robljem, zelenaštvu i lopovskoj trgovini s Indijancima, jevrejski špekulanti su diktirali ton društvenom razvoju Amerike. Kao što je ispravno primetio Sombart: “Sjedinjene Države moraju zahvaliti Jevrejima zbog svog postojanja... Samo zahvaljujući prisustvu jevrejskog elementa, one su takve kakvima ih znamo - tj. upravo američke. Jer ono što nazivamo amerikanizmom nije ništa drugo u svojim glavnim crtama do kristalizovan jevrejski duh ”.

Do kraja XIX veka Jevreji su uspeli da uspostave kontrolu ili jednostavno da zavladaju ključnim granama američkog društva - industrijom čelika (Guggenhem), duvanskom industrijom, telefonijom, niskogradnjom (putevi). U jevrejskim rukama se našao čitav niz najkrupnijih banaka pod čijom je kontrolom bio značajan deo američke privrede. Tako je, na primer, Harrimanov sistem, čiji je cilj bio objedinjavanje svih američkih železničkih mreža, podržavan i stimulisan uglavnom od strane new yorške bankarske kuće Kuhn, Loeb & Co.

Naročito je mnogo Jevreja zauzelo vladajuće položaje na zapadu, pre svega u Kaliforniji. Prilikom osnivanja ove države Jevreji su nametnuti kao sudije, zastupnici, guverneri, gradonačelnici itd., a takođe prevladavaju u industriji: braća Seligman, William, Henry, Hessy i Hames - u San Francicku; Louis Sloss. Lewis Berstel - u Sacramentu; Helman i Newmark - u Los Angelesu. Najkrupnije finansijske poslove tog vremena obavljali su židovski špekulanti kao što su bili Benjamin Davidson (uposlenik kod Rotschilda), Albert Priest iz Rhode Islanda, Albert Dyer iz Baltimorea, tri brata Lazar (osnovali su međunarodnu bankarsku kuću “Lazar Freres” u Parizu, Londonu i San Francisku), Zeligmani, Glaise Wormseri; Moritz Friedlender je bio jedan od moćnijih kraljeva pšenice; Adolf Sutro se bavio eksploatacijom Comstockskih kanala.

Početkom XX veka u SAD-u se formira moćan jevrejski finansijski krug koji čine vodeći jevrejski preduzetnici – Kuhn, Loeb, Belmont, Lazard, Solomon, Ladenburg, Thalamann, Speyer, J. Schiff, Seligman i Guggenheim.

Godine 1912. ovi jevrejski bankari, služeći se podmićivanjem i ucenom, dobijaju ozakonjeno pravo da vladaju finansijama SAD. U zamenu za novčanu podršku u vreme izborne kampanje predsednik- mason Woodrow Wilson potpisuje zakon о sistemu federalnih rezervi, prema kojem raspolaganje finansijskim resursima zemlje i emisija nacionalne valute prelazi u ruke međunarodnih jevrejskih bankara. Zakon je bio formiran uz aktivno učešće Paula Worburga i F. Vanderlipa (vodeći u  finansijskoj grupi Kuna-Loeba), a također G. Davidsona, C. Nortona i B. Stronga, predstavnika finansijske imperije J. P. Morgana koji je bio u tesnoj vezi s Rothschildima.

Kao što je primetio član Kongresa SAD-a, Lindberg, zakon о sistemu federalnih rezervi “je uspostavio najveći trust na svetu. Kada predsednik potpiše ovaj zakon, nevidljiva vlast novca... će biti ozakonjena,.” A kasnije je drugi kongresmen, L. MacFaden, dao još dublju analizu ovog instrumenta jevrejske finansijske vlasti: “Kada je bio prihvaćen zakon о sistemu federalnih rezervi, naš narod nije shvatio da se u SAD-u uspostavlja svetski bankarski sistem. Postoji naddržava kojom upravljaju međunarodni bankari i industrijalci koji deluju složno da bi svet potčinili svojoj volji. Sistem federalnih rezervi upinje se iz krajnjih napora da prikrije svoje mogućnosti, ali istina je sledeća - sistem federalnih rezervi je potčinio vladu. On upravlja svime što se događa u našoj zemlji, i kontrolira sve naše međunarodne veze. On proizvoljno formira i rasformira vlade.”

Američka država i društvo su se preobrazili u idealan jevrejski zabran u kojem je duh pohlepe i gramzivosti sjedinjen sa satanizmom jevrejsko-masonske ideologije “izabranog” naroda kojemu je sve dopušteno. Mit о nacionalnoj izabranosti Amerike bio je modifikovani oblik jevrejskog učenja о “izabranom” narodu.

U odnosu s drugim državama i narodima SAD već tada obznanjuju jevrejski princip “izabranosti” i dopuštenosti svega. Godine 1823. dva visoko pozicionirana američka masona - predsednik SAD-a J. Monroe i državni sekretar J. Adams - pripremili su dokument, koji je kasnije nazvan Monroevom doktrinom, ili Amerika Amerikancima, kojim se proklamuju pretenzije SAD-a na dominaciju nad celom zapadnom hemisferom. Dokument je bio odobren i na sve načine propagiran od strane masonskih loža, koje su ga smatrale prvim korakom prema ujedinjenju svih zemalja Severne i Južne Amerike sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Teritorije koje su pripadale Indijancima

Istrebivši Indijance i zaposevši njihove teritorije, ova masonska država nastavlja svoju surovu agresiju dalje, zapljusnuvši svet potocima krvi. Od Španije je bila oteta Florida, od Meksika - ogromna teritorija Teksasa. Potom su SAD izvršile novu agresiju na Meksiko oduzimajući mu teritorije Novog Meksika i Severne Kalifornije. Perfidnim napadom Amerikanci su iznudili od Engleske da im preda pravo na Oregon. Posle 1848. godine SAD su izašle na Tihi okean celom obalom od Kanade do Meksika. Površina SAD-a se od 1776. godine do danas povećala osam puta.

Globalna elita gubi kontolu?

Časopis Treće oko
Piše Spomenka Milić

Govorili su nam da će se svet probuditi 21. decembra 2012. Na prvi pogled, ništa se posebno nije promenilo, međutim, ako pogledate „kroz trepavice” - kao da se globalna slika ipak menja. Vladari iz senke još su tu, i dalje sprovode svoju diktaturu. Ali...
Ljudi, ipak, imaju svest i, što se više „nazovielita“ trudi da nametne svoju volju i neki svoj „red“, da uspostavi kontrolu – to se jače javlja – entropija. Podsetimo – entropija je težnja sistema da spontano pređe u stanje veće neuređenosti. Fizički zakoni primenjivi su i na društvo.
Iako je elita i dalje u prednosti u odnosu na mase, prvenstveno zbog materijalnog bogatstva, ona počinje da se ponaša otvoreno tiranski – da bi grčevito zadržala kontrolu i otkriva svoju tamnu stranu. Ima signala da oni koji pokušavaju (ili su to u nekoj meri već uspeli) da drže pod svojom „čizmom” naše živote - upravljajući, pre svega, farmaceutskom industrijom, medijima i industrijom hrane - postaju „malo nervozni”. Međutim, ljudi se bude, i to mnogo brže nego što „elita“ uspeva da obnovi svoj „matriks“.
Na Internetu se pojavilo nekoliko „spiskova” signala da globalna elita gubi kontrolu, a evo nekih „tačaka” koje se najčešće pominju.

Sirija Ono što, možda, najviše „bode oči” jeste neverovatan preokret u pogledu situacije u Siriji. Zahuktala propagandna mašinerija SAD ovoga puta nije naišla na uobičajenu reakciju javnosti, a afroamerički predsednik se povukao od grandioznih ideja pod opštim pritiskom (oficijelna verzija priče je: „Mišel se ljuti”). Mali veliki Putin uspeo je da pokaže da Amerika više nije jedini igrač na svetskoj pozornici moći. Treba imati u vidu da je značajnu ulogu u odustajanju od Sirije imala i pobuna među američkom vojskom. Prvi put su profesionalni vojnici visokog ranga pokazali da su protiv američkog vojnog avanturizma...

Farmaceutska industrija propada Jedan od najvećih entiteta kontrole jeste kompleks farmaceutske industrije. Afere u vezi sa korupcijom, prevarama, ali i otvoreni bezobrazluk moćnika doveli su do toga da dobar deo sveta odlično zna kako nas, zašto i čime truju. Poznato je da su lažne tvrdnje da određeni tretmani leče određene bolesti, a Internet izvori tvrde da mnogi farmaceutski giganti počinju da „klecaju“ – upravo zbog širenja istine.
O potencijalnoj štetnosti vakcina sve više se piše i govori, a šuška se da je dobar deo savremenih bolesti zapravo nastao u laboratorijama – da bi se prodalo što više otrova koji „leče“ te bolesti. Na taj način dobijen je siguran „potrošač“ proizvoda farmakomafije – jer nesrećnik doživotno uzima terapiju koju mi je prepisao – upravo tvorac njegove bolesti. Ali – malo ko je danas naivan – dostupna su brojna istraživanja koja pokazuju da su proizvodi prirodne medicine efektivniji od lekova koje je čovek stvorio. Homeopatija je legalizovana u mnogim zemljama, kao i drugi vidovi takozvane alternativne medicine. S druge strane – očajni lobi farmakomafije sve jače napada upravo tu, drugačiju medicinu, ne bi li bezobrazlukom savladao sada već opasnog protivnika.

Medijima se ne veruje Nedavne ankete sprovedene u SAD pokazuju da više od od 80 posto populacije više ne veruje mejnstrim vestima. Mediji su decenijama „doterivani“ i usmeravani da što lakše prodaju narodu navodnu istinu koja odgovara vladama. Međutim, Internet je omogućio pojavu alternativnih medija – brojne stranica, blogovi i Facebook grupe razotkrivaju jednu po jednu laž. Doduše, ponekad se teoretičari zavere malo „zalete“, pa u svemu vide opasnost, premda – i to je bolje nego da je ne vide kada ona zaista preti.
Podsetimo – dokaz da se zvaničnim medijima sve manje veruje jeste i činjenica da ovoga puta propagandna mašinerija nije uspela da proda svetu (čak ni narodu SAD) laži o navodnom hemijskom oružju u Siriji.

Sve više organske hrane Kontroliši hranu i kontrolisaćeš narod – stara je istina. Ipak, ekonomskom i političkom moći ne može se pobediti širenje znanja o opasnostima od pesticidima natopljenih „mutanata“.
Ali – GMO giganti ne daju se tako lako. Trgovinski sporazumi koji su trenutno u izradi u razvijenim zemljama pokušavaju da obezbede da svako etiketiranje GMO hrane bude nezakonito. To bi značilo da kupujete „mačku u džaku“. Otpor protiv GMO licemerno se definiše kao „praksa protiv slobodne trgovine”, pa vlade, kažu, rade na tome da se nekako sankcionišu zemlje koje pokušavaju da zabrane GMO (i trovanje sopstvenog naroda). A nas ubeđuju da prihvatanje GMO nije uslov za ulazak u novo Rimsko carstvo.
Ko imalo poznaje psihologiju, shvatiće da protivnik postaje najopasniji kada je na ivici propasti. Velike kompanije za proizvodnju hrane očigledno gube kontrolu, jer počinju da se služe svim sredstvima da bi opstale. Međutim, jednom puštena informacija ne može se zaustaviti i zaboraviti, a dobar deo razvijenog sveta odlično zna sve opasnosti genetski modifikovane hrane (ali i one iz „konvencionalne“ ponude – dakle – tretirane pesticidima, herbicidima itd). Tehnologija napreduje i najavljuje se da će uskoro biti dostupni brzi testovi na toksične materije iz okoline, GMO itd. Dakle – bilo etiketa ili ne bilo – lako ćemo znati šta nam se nudi.

Obnova čiste vode za piće Kako se navodi, sve je više zemalja koje ukidaju toksične fluoride iz pijaće vode u vodovodima. Većina razvijenih zemalja, uključujući Japan i veći deo zapadne Evrope – ne fluoriše vodu. Odnedavno se na listi „čistih“ nalazi i Izrael. Pisali smo već u negativnim efektima prakse fluoridizacije vode, koji uključuju i delovanje na ljudsku svest.

Političarima se ne veruje Mi smo ovu lekciju naučili poodavno, verovatno pre ostatka planete, jer je propagandna politička mašinerija dobro „zalegla“ da ubedi svet da su Srbi najveće zlo ovoga sveta, i onda nas „milosrdno“ bombardovali. Eto – sada se i ti „drugi“ polako bude. Danas i američki političari u sopstvenom narodu imaju beznačajan rejting. Po nedavnim anketama, samo 10 posto javnosti ima puno poverenje u kongres SAD. Dakle – 90 posto ne veruje sopstvenoj vladi.
.
Odbacivanje banaka Posle Islanda, koji je odbacio usluge Međunarodnog monetarnog fonda (a usput se i „odjavio“ iz pregovora u pristupu Evropskoj uniji), novom „trendu“ pridružili su se i Mađarska i Turska. Upravo tada došlo je do pobune u Turskoj, upravo tada usledila su krvoprolića, danonoćni protesti naroda, upravo tada došlo je do diskutabilnih poteza turskog premijera. U Mađarskoj i na Islandu (za sada) je mirno.

Vatikan se „čisti“ Pod prethodnim papom, Benediktom Šesnaestim, došlo je do prave eksplozije skandala, počevši od razotkrivanja sveštenika pedofila, preko pranja novca do – prevara.
U potezu bez presedana (ovih dana priča se ga je na to naveo lično Bog) Benedikt se povukao sa trona, a njegovo mesto zauzeo je, po mnogima, znatno dopadljiviji papa Franja. Poglavar Rimokatoličke crkve, po svemu sudeći, na dobrom je putu da povrati reputaciju Crkve. Bilo da je u pitanju zaista iskren potez ili se radi o PR „akciji“ – ovo govori da je Crkva bila primorana na drastičan preokret da bi se spasla potpunog gubitka kredibiliteta. Podsetimo da je lično Franja zamolio Vladimira Putina da pomogne da ne bude rata u Siriji. Možda tu ipak ima iskrenosti?

Otcepljenja i rasparčavanje Lako im je bilo dok su kumovali rasparčavanju i krvoproliću na Balkanu. Sada se trend „usitnjavanja“, nasuprot zvaničnom „ukrupnjavanju“ u „naručju“ Evropske unije – sve više širi. Seceniostički pokreti pridobijaju javnost u delovima Kolorada, Kalifornije i Teksasa, a ni Evropa nije ostala imuna. Ozbiljni pokreti za otcepljenje aktuelni su u Španiji i Škotskoj, a nekoliko zemalja Evropske unije nosi se mišlju da odustane od evra kao valute (i simbola političkog i monetarnog jedinstva). Decentralizacija je još jedan „simptom“ neumoljive – entropije. Ipak, i iznad elite postoji Viša sila, koja ima – sasvim drugačija pravila. Zovimo tu silu prirodom, fizičkim zakonima ili Bogom – svejedno je: ona je jača od čoveka i njegovih sujetnih težnji i volje za moći...


Liberalizacija kanabisa Među važne stavke koje ukazuju da globlna elita polako posustaje mnogi Internet autori stavljaju i legalizaciju marihuane. Po mnogima, kanabis je moćno sredstvo za pobošljanje zdravlja, a korišćen je širom sveta ko zna koliko vekova (pisali smo o tome). Zašto kanabis smeta strukturama moći? Navodno je razlog to što je ova biljka jednostavan i efikasan lek za mnoge bolesti, ne prodaje se u apotekama i ne košta mnogo (navodno se ulje od kanabisa dobro pokazalo i u tretmanu kancera). U nekoliko država SAD već je dekriminalizovano posedovanje marihuane, a u Koloradu i Vašingtonu legalno je posedovanje, prodaja, transport i gajenje ove biljke.

Kako najlakše upropastiti ekonomiju jedne zemlje...

Ugledni svetski ekonomista Jozef Stiglic naveo je nekoliko faza u uništavanju ekonomije izabrane države.  Kao meta se uglavnom pojavljuju zemlje u razvoju i one koje su u nekoj vrsti tranzicije, a najčešće su to zemlje bivseg socijalističkog bloka, kao i zemlje trećeg sveta. Najbrži način kako baciti targetiranu zemlju na kolena jeste uvući je u vrzino kolo finansijske zavisnosti.

Jozef Stiglic objašnjava:

U početku se analizira ekonomija ciljne države, a zatim Svetska banka za obnovu i razvoj državi-žrtvi uručuje tipski plan u četiri faze  čiji je cilj da se dotična zemlja kompletno opljačka i sprovede nad njom potpuna kontrola.

U prvoj fazi se vrši privatizacija državne imovine sa ciljem da čitava država postane vlasništvo odabrane bankarske pseudoelite.

Druga faza je liberalizacija tržišta kako bi se omogućilo da kapital bez prepreka izlazi iz zemlje koja se time dodatno pljačka.

Treća faza je tržišno određivanje cena, što znači drastično povećavanje cena hrane, komunalnih usluga i energenata pri čemu cena rada, plate i penzije, ostaje na istom nivou ili se čak i smanjuje.

Četvrta faza ili ekonomsko ubistvo države-žrtve označava totalno privredno i ekonomsko uništenje dotične države. Na primer, u Indoneziji 1998. godine je MMF ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno stanovništvo, što je izazvalo opštu glad, a u Boliviji su izbile demonstracije zbog drastičnog povećanja cene vode po nalogu MMF-a. U takvoj situaciji država-žrtva je prinuđena da po bagatelnim i smešnim cenama rasproda svu državnu imovinu.

Amerikanac Džon Perkins,  autor kontroverzne knjige „ Ispovest ekonomskog ubice“, objašnjava u svom priznanju ko su ekonomske plaćene ubice, koji je njihov cilj, kakve zemlje biraju i njegovu ulogu u tom sistemu:

„EHM (Economic Hit Man) su visoko plaćeni profesionalci čiji je primarni zadatak da zemlje ciljane od vlade  US i velikih američkih korporacija, eksploatišu i pljačkaju. U suštini , oni usmeravaju novac  Svetske Banke (The World Bank) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) kao i drugih stranih organizacija za „pomoć“ , na račun velikih koncerna i nekolicine odabranih porodica koje kontrolišu svetske resurse na našoj planeti. Sredstva kojima se služe su fabrikovani finansijski izveštaji, namešteni izbori, podmićivanje, ucene, seks, ubistva.... Oni igraju igru koja postoji od kada postoje imperije, s tom razlikom što se ova sadašnja igra, u vreme globalizacije, dodatno usavršila i prešla na još viši, zastrašujući nivo.“

"U zemljama kao što su Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji. U Vašingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari. Delujemo skromno i normalno. Posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela. Propovedamo altruizam i govorimo za lokalne novine o čudima koje će doneti naši humanitarni projekti. Konferencijske stolove i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na Harvardu držimo predavanja o čudima makroekonomije. Mi smo stalno prisutni i radimo otvoreno. Ili, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvima budemo prihvaćeni. Tako funkcioniše ovaj sistem..."

(Citat iz knjige Džona Perkinsa)

Džon Perkins završio je studije za rukovodioce kompanija na Univerzitetu u Bostonu i vrlo brzo je postao zanimljiv, kao odgovarajući potencijal, izvesnim političko-privrednim strukturama, kao što su Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) i MAIN, mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke, oko investicionog programa za zemlje Trećeg sveta. Preko noći postao je neka vrsta tajnog agenta ex officio, ekonomski plaćeni ubica koji je odlično, pokazalo se, radio svoj posao jer je dugo godina opstao u srži sofisticiranih privrednih manipulacija na međunarodnom nivou. Radilo se na stvaranju niza država ekonomski zavisnih od SAD-a, čime bi ta ista Amerika sebi obezbedila regularan put do eksploatacije resursa države koja je ekonomski umrla.

Perkins objašnjava: „Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: "S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku." U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.“

Primer Iraka

„Moja uloga predsednika IPS-a osamdesetih godina i konsultanta SWEC-a krajem osamdesetih i delom devedesetih, omogućila mi je pristup informacijama o Iraku koje većini ljudi nisu bile dostupne. Uistinu, osamdesetih godina većina je Amerikanaca malo znala o toj zemlji. Ona se jednostvna nije nalazila na ekranu njihovog radara, ali ja sam bio fasciniran onim što se tamo događalo.

Ostao sam u kontaktu sa starim prijateljima koji su radili za Svetsku banku, USAID, MMF ili neku drugu međunarodnu finansijsku organizaciju, kao i s ljudima iz "Beshtela", "Halliburtona" i drugih velikih projektantskih i građevinskih kompanija. Mnogi inženjeri zaposleni preko IPS-a kao građevinski preduzetnici ili dobavljači i druge nezavisne energetske firme takođe su bili uključeni u projekte na Srednjem istoku. Bio sam potpuno svestan da je posao EHM-a u Iraku bio težak. Reganova i Bušova administracija bile su odlučne da pretvore Irak u novu Saudijsku Arabiju. Bilo je puno prisilnih razloga za Sadama Huseina da sledi primer dinastije Saud. Trebao je samo posmatrati dobrobit koju su ovi imali poslije posla s pranjem novca. Otkad je taj posao sklopljen, u saudijskoj pustinji nicali su moderni gradovi. Koze koje su sakupljale otpad pretvorene su u prekrasne kamione, a Saudijci su uživali plodove nekih od najnaprednijih tehnologija u svetu: postrojenja za desalinizaciju, sistema navodnjavanja, mreže komunikacija i električnih dalekovoda.

Sadam Husein svakako je bio svestan da Saudijci uživaju poseban tretman kad je u pitanju međunarodno pravo. Njihovi dobri prijatelji u Vašingtonu zatvarali su oči pred mnogim aktivnostima Saudijaca pa i pred finansiranjem fanatičnih grupa - mnoge su od njih u većem delu sveta shvaćene kao radikalne grupe na ivici terorizma - i kao zaklon za međunarodne begunce. U stvari, Sjedinjene Države su aktivno tražile i dobile finansijsku podršku Saudijske Arabije za Osamu bin Ladena u Avganistanu odnosno za rat protiv Sovjetskog Saveza. Administracija Buša i Regana ne samo da je podupirala Saudijce u tom pogledu, već je i vršila pritisak na mnoge zemlje da učine to isto - ili da se barem ponašaju kao da to ne vide.

Irak nam je bio neizmerno važan, puno važniji nego što se na brzinu moglo uočiti. Suprotno uobičajenom javnom mišljenju, u Iraku se ne radi samo o nafti. Reč je i o vodi i o geopolitici.

Prisutnost EHM-a u Bagdadu bila je vrlo jaka tokom osamdesetih. Oni su se nadali da će Sadam konačno ugledati svetlo, a ja sam se s tom pretpostavkom morao saglasiti. Napokon, da je Irak postigao dogovor s Vašingtonom sličan onom dogovoru sa Saudijcima, Sadam bi u osnovi mogao slobodno vladati zemljom, a mogao je i proširiti delokrug svojih uticaja u tom delu sveta.

Nije bilo bitno je li on patološki tiranin, jesu li mu ruke bile okupane krvlju masovnih ubistava i jesu li njegova brutalna dela dozivala u pamćenje sliku Adolfa Hitlera. Sjedinjene Države su nekad tolerisale pa i podupirale takve ljude u više navrata.

Mi bismo bili srećni da mu ponudimo osiguranje Vlade SAD u zamenu za naftne dolare, za obećanje o nastavku isporuke nafte i za pogodbu po kojoj bi interes za takvo osiguranje bio iskorišten angažovanjem američkih kompanija da budu poboljšani sistemi infrastrukture po celom Iraku, da budu sagrađeni novi gradovi i pustinje pretvorene u oaze. Mi bismo bili voljni prodati mu tenkove i borbene avione, i sagraditi postrojenja za proizvodnju hemijskog i nuklearnog oružja, kako smo radili u toliko drugih zemalja, pa čak i kad se te tehnologije možda mogu iskoristiti da se izradi najnaprednije oružje.

I Tigar i Eufrat teku kroz Irak tako da od svih zemalja u tom delu sveta Irak ima nadzor nad najvažnijim izvorima vode koji postaju sve ugroženiji. U doba osamdesetih politička kao i ekonomska važnost vode postojala je očigledna onima među nama koji se bavimo energijom i inženjerskim poslovima. U žurbi prema privatizaciji mnoge velike kompanije koje su bacile oko na male nezavisne firme u želji da ih preuzmu, sada su nameravale privatizovati vodene sisteme u Africi, Latinskoj Americi i na Srednjem istoku.

Osim nafte i vode Irak je smešten na strateškom području. Graniči s Iranom, Kuvajtom, Saudijskom Arabijom, Jordanom, Sirijom i Turskom, a ima i obalu u Persijskom zalivu. Nalazi se unutar dometa projektila Izraela i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Vojni stratezi upoređuju Irak sa dolinom reke Hudson u vreme francuskog i indijanskog rata i američke revolucije. U 18. veku Francuzi, Britanci i Amerikanci znali su da onaj ko ima nadzor nad rekom Hudson ima ujedno i nadzor nad kontinentom. Danas je opšte poznato da ko god kontroliše Irak ima u rukama ključ Srednjeg istoka.

Uza sve ostalo Irak je široko tržište za američku tehnologiju i inženjerske ekspertize. Činjenica da leži na vrhu najprostranijih svetskih naftnih polja (prema nekim procenama, čak većih od onih u Saudijskoj Arabiji) osiguravala mu je da se finansiraju veliki infrastrukturni i industrijski programi. Svi glavni igrači - projektne i građevinske kompanije, proizvođači računarskih sistema, vazduhoplovstvo, projektili, proizvođači tenkova i farmaceutske i hemijske kompanije - skoncentrisali su se na Irak.

Ipak do kraja osamdesetih godina bilo je jasno da Sadam ne veruje scenariju EHM-a. To je bila glavna frustracija i velika neugodnost za prvu Bušovu administraciju. Kao i Panama tako je Iran doprinosio Bušovom imidžu slabića. Dok je Buš tražio izlaz, Sadam mu ga je sam doneo. U avgustu 1990. Sadam je započeo napad na naftom bogat šeikat Kuvajt. Buš je odgovorio osuđujući Sadama za kršenje međunarodnog prava, iako je manje od godinu pre sam pokazao svetu ilegalnu i jednostranu invaziju na Panamu.

Nije bilo iznenađenje kad je predsednik konačno naredio opšti vojni napad. Petsto hiljada američkih vojnika poslato je kao deo međunarodnih snaga. Početkom 1991. vazdušni napad je pokrenut na iračke vojne i civilne ciljeve. Usledio je kopneni napad u trajanju od stotinu sati koji je potpuno uništio puno inferiornije iračke snage kojima je nedostajalo oružja. Kuvajt je bio osiguran. Pravi despot nije priveden pravdi iako je kažnjen. Bušova je popularnost porasla među američkim stanovništvom do 90 odsto...“

(Citat iz knjige Džona Perkinsa)

Zadatak "privrednih ubica", kakav je bio autor knjige jeste da čine ono što im sistem zapoveda, zašto dobijaju puno novca. Ako oni zakažu, na njihova mesta, kao u slučaju Ekvadora, uskaču "šakali", a ako i oni zakažu, na scenu stupa vojska. Perkins upozorava da je ova knjiga "priznanje" jednog čoveka koji je kao "EHM" pripadao relativno maloj grupi, a da danas deluje puno više osoba koji vrše slične funkcije. Oni u pravilu nose eufemističke titule u vodećim krugovima firmi kao što su "Monsanto", "General Electric","Nike", "General Motors", "Wal-Mart", ali i skoro u svakom velikom svetskom koncernu.

Postoje mišljenja da je Džon Perkins preterao sa ovom knjigom, odnosno da se upustio u teorije zavere koja sve probleme ovog sveta pokušava da objasni spregom između velikih korporacija, vlade i zvaničnih zapadnih institucija. Ipak, jedan od vodećih spoljnopolitičkih i sigurnosnih eksperata u svetu, Džim Garison, potvrđuje da je Perkins principijelno u pravu. „Svako ko zna kako radi Svetska Banka ili Međunarodni monetarni fond, može potvrditi da je ono što je Perkins opisao u svojoj knjizi u principu tačno“ rekao je Garison u razgovoru za jedne nemačke novine. „Sve je tako konstruisano da se siromašnima ne pomogne, nego da se ove zemlje jednostavno koriste i da se zapadne korporacije i dalje obogaćuju! Brojni razvojni projekti u zemljama u razvoju, potpomognuti od MMF-a i Svetske Banke, naneli su više štete zemljama u razvoju nego što su im koristile.“

U svakom slučaju, mi znamo da Džon Perkins govori istinu... Znamo i osećamo!

Zašto će propasti Amerika - I deo - Oleg Platonov

 1. Nastanak SAD-a kao imperije zla

Sjedinjene Američke Države su nastale kao epicentar judejsko - masonske civilizacije. Ova država je stvorena uglavnom pod uticajem jevrejskih  elemenata i pokazala se, po Sombartovim rečima, kao “emanacija jevrejskog duha”. Sve sile zla, surovosti, razvrata i raspadanja, koje su svojstvene judejsko-masonskoj civilizaciji, uobličile su se najpotpunije i najdoslednije u istoriji SAD-a.

Godine 1905. predsednik SAD-a Theodore Roosevelt obratio se Jevrejima pozdravnim pismom povodom 250-godišnjice naseljavanja Jevreja u SAD. Opisujući zasluge Jevreja za Sjedinjene Države, on je direktno izjavio: “ Jevreji su pomogli da se formira država.” A bivši predsednik SAD-a Grover Cleveland istim je povodom rekao: “Samo neke, ili čak niti jedna od nacija koje čine američki narod, nije izvršila veći, direktniji ili indirektniji uticaj na razvoj savremenog amerikanizma nego što je to ostvarila jevrejska nacija.”

Sjedinjene Američke Države su kao država bile izgrađene na robovlasništvu i žestokoj eksploataciji crnaca. Američka nacija se formirala na krvi, kostima, zemlji i posedima više od 100 miliona ubijenih i mučenih Indijanaca, pravih vlasnika ove zemlje. Judejsko-masonski novinarski lobi sve do naših dana nameće pretpostavku o  tome da je Amerika bila stvorena rukama belih kolonista. A zapravo, je veći deo zemlje, još pre dolaska belaca, bio kultivisan od strane samih Indijanaca. Belci su nastupili kao okupatori, pljačkaši i razbojnici, koji su izgradili svoje blagostanje na smrti i patnjama desetine miliona Indijanaca i robova. Trgovinu robljem je u Americi započeo sam Kristofor Kolumbo. Pet njegovih jevrejskih saboraca (Marana), na čelu sa Sanchezom, predložili su mu da zarobi 500 Indijanaca i da ih proda kao robove u Sevilly.

Zamisao je bila ostvarena, mada sam Kolumbo iz ovog poduhvata nije izvukao korist, već su to učinili Marani koji su na taj način započeli eru trgovine robljem u Novom Svetu.  

Prvi Jevreji koji su počeli “trgovati” s Indijancima bili su H. Levi i N. Lo koji su podigli u Newportu fabriku alkohola navikavajući na piće lokalno indijansko stanovništvo.  Već posle kratkog vremena u oblasti Newportu bile su podignute još 22 fabrike za proizvodnju alkohola. Sve su pripadale Jevrejima.  Pomoću “vatrene vode” i direktnih ubistava (uništavanja celih naselja) u radijusu većem od 100 km oko Newporta domorodačko stanovništvo Amerike, Indijanci, bilo je likvidirano. Jevrejska trgovina “vatrenom vodom” nastavila se širiti. Krajem XVII i tokom XVIII veka znatan deo Jevreja, moćnih proizvođača alkohola, bavio se trgovinom robljem. Nije slučajno što je upravo Newport postao centar trgovine robljem.

Savremenici su ga upravo tako i nazivali -“jevrejski Newport - međunarodni centar trgovine robljem”.  U Newportu je Jevrejima pripadalo 300 brodova za prevoz robova.  Prema arhivskim dokumentima instituta Carnegie u Washongtonu su tri četvrtine trgovaca robljem bili Jevreji koji su živeli uglavnom u Newportu.  Najpoznatiji židovski trgovac robljem, koji se ovim kriminalnim obrtom bavio gotovo pola veka, bio je Aaron Lopez koji je lično kontrolisao polovinu trgovine robljem. Newport je u vreme A. Lopeza bio mesto u kojem je nikla jedna od prvih masonskih loža na teritoriju SAD-a, u 90 posto slučajeva sastavljena od Jevreja, a nakon 20 godina konstituisana je još jedna - Car David - koju su u potpunosti činili Jevreji.

Drugi centar jevrejske trgovine robljem u SAD-u bio je Charleston u Južnoj Karolini. Ovde su jevrejski  preduzetnici takođe podigli veliki broj fabrika alkohola čiji su proizvodi transportovani u Afriku u zamenu za roblje. Međutim, robovi iz ove “razmene” nisu išli samo u SAD, već i na jevrejske robovlasničke plantaže u Zapadnoj Indiji. Tu su dva jevrejska mešetara Ayerger i Zeiller, koji su tesno bili povezani sa Rotshschildima, osnovali robovlasničku agenciju Assiento.

Za Jevreje poput Aarona Lopeza Afrikanci su bili isto što i divlje životinje ili stoka. Sastav jevrejske trgovine robovima-crncima u XVIII veku bio je uspostavljen na sledeći način:

1. Na teritoriji Afrike su formirane podružnice trgovaca robljem koji su na sve načine (nasiljem, opijanjem, obmanom) hvatali crnce i okivali ih u lance.

2. Iz SAD-a su dolazili brodovi puni pića na kojima su nesrećnike, posle opuštanja “vatrenom vodom,” zatvarali u tamnice i šibali. Hranu i vodu su im dodavali kroz uzak otvor kroz koji se čovek nije mogao niti provući. Pre polaska broda u Ameriku kapetani-robovlasnici, bi se razračunavali s trgovcima-robovlasnicima. Za svakog crnca su davali ili 400 litara razblaženog alkohola (najčešće u vidu ruma), ili 40 kilograma baruta ili čak 18-20 dolara u novcu.

3. Robovlasnički brodovi su stizali u SAD i tu su se, kroz već razrađenu mrežu raznovrsne berze, crnci prodavali po celoj zemlji. Vrednost jednog roba dostizala je 2000 dolara. Već sredinom XVIII veka svaki šesti stanovnik istočnih država SAD-a bio je rob-crnac.

Jevrejski trgovci robljem su, za to vreme visoku, cenu crnaca objašnjavali čestom smrtnošću na putu iz Afrike u SAD. Zapravo, na temelju istorijskih  podataka, od deset crnaca obično je samo jedan dospevao do obala SAD-a. Samo između 1661.-1774. godine iz Afrike je u SAD bilo dovedeno oko milion živih robova, a više od devet miliona ih je umrlo na putu. Prihod jevrejskih trgovaca robljem od ovog poduhvata je iznosio najmanje dve milijarde dolara, prema cenama iz sredine XVIII veka što je bila astronomska svota za to vreme. Ovaj prihod je poslužio da se učvrsti moć jevrejskog finansijskog kapitala.

U XVII stoljeću, kada su evropski kolonisti počeli preplavljivati Severnu Ameriku, njena teritorija je bila naseljena mnogobrojnim indijanskim plemenima. Osvajači uopste nisu uzimali u obzir domorodačka prava i plemenske interese Indijanaca i doslovno su im od samog početka objavili rat do istrebljenja. Naravno, naoružani lukom i strelom, Indijanci se nisu mogli na odgovarajući način suprotstaviti osvajačima.

U oružanim sukobima na jednog ubijenog osvajača, ginule su desetine Indijanaca. Završivši na takav način s muškarcima, kolonisti su napadali

na indijanska naselja, gde su ostajale samo žene, deca i starci i bezdušno ih ubijali. Ona indijanska plemena koja osvajači nisu mogli uništiti silom oružja, istrebljivali su podlošću i lukavstvima.

Najrasprostranjenija metoda bila je prodaja Indijancima pokrivača zaraženih velikim boginjama  ili drugim opasnim bolestima, a takođe i prodaja otrovnih pića.

Osvojivši zemlju koja je pripadala Indijancima, kolonisti su njih, domorodačko stanovništvo, proglasili strancima. Prema zakonima SAD-a (koji su vredeli sve do 1924. godine!) Indijanci nisu bili građani te zemlje i nisu u njoj imali nikakva prava. Navešću nekoliko karakterističnih primera.

Jedno od mnogobrojnih indijanskih plemena - Cherokee, do XVII veka živelo je na teritoriji današnje Virginije, Caroline, Alabame i Georgije, zauzimajući široki pojas teritorije između planina i mora.

Posle 1721. Godine, beli osvajači počeli su postupno da potiskuju ovaj narod, zauzimajući njegovu zemlju i ostavljajući mu samo mali prostor.

Godine 1791. vlada SAD-a nametnula je tom narodu razbojnički ugovor lišavajući Cherokee velikog dela njegove istorijske teritorije.

Ostale zemlje ovog plemena proglašene su tobože neprikosnovenima. Međutim, posle 35 godina okupacijska politika se radikalizuje. Pri vojnom ministarstvu SAD  formira se Uprava za indijanska pitanja.

Podčinjenost Indijanaca vojnom ministarstvu svedoči o tome da federalne vlasti nisu skrivale svoje planove o produženju rata s Indijancima. Vlada SAD-a realizuje nasilno preseljavanje indijanskih plemena u tada puste oblasti Divljeg Zapada. Prinudnom preseljavanju je podvrgnuto pet velikih plemena koja su živela na jugoistoku SAD-a, a među njima su bili i Cherokee. Preseljavanje je izvedeno kao vojna operacija oružanih snaga SAD-a i bilo je praćeno neverovatnim nasiljem, masovnim ubistvima i bezakonjem. Vojni strvinari su pljačkali indijansku svojinu i oduzimali im stoku.

“Demokratska” vlada SAD-a, pod prijetnjom smrti, okuplja“predstavnike” indijanskih plemena, kako bi s njima zaključila“dobrovoljni” ugovor о prodaji zemlje. Okupivši tako, silom, 400 od 17000 Indijanaca iz plemena Cherokee na “plemenski skup”, okupatori su prisilili “narodnu skupštinu” da odobri ugovor koji je uskoro bio ratifikovan u Kongresu SAD-a. Tako je plemenu Cherokee bilo oduzeto 7 miliona jutara  dobro obrađene zemlje. Okupivši sve Cherokeeije, vojska ih je proterala na novoodređenu “indijansku teritoriju” preko Mississippija. Od 17000 Cherokeea za vreme selidbe je umrlo 4000 ljudi. Kasnije je i ova zemlja bila oduzeta Cherokeejima. Okupatori su im ukupno oduzeli 81,2 miliona jutara zemlje.

Preko Mississippija su bili prognani i Chiikasaawi, Choctawi, Creeki i Seminole koji su živeli na jugoistoku SAD-a. Američki general Jackson, koji se proslavio neviđenom surovošću u pohodima protiv Indijanaca,

1818. godine je u Floridi istrebio najmanje trećinu Seminola.

Govoreći kako se sprovodila kolonizacija ovih zemalja, Sombart piše: “Grupa izdržljivih muškaraca i žena - otprilike po dvadesetak porodica - upućivala se u nenaseljenu pustaru kako bi započeli novi život. Od ovih dvadeset porodica devetnaest je bilo opskrbljeno plugom i srpom; oni su išli s namerom da krče šumu, pale stepu i da svojim vlastitim radom zarađuju sebi hranu. Dvadeseta porodica je otvarala radnju i pomoću trgovine - možda čak pokretne trgovine - opskrbljivala je svoju sabraću preko potrebnim dobrima koje zemlja nije pružala. Ova dvadeseta porodica uskoro uzima na sebe i skupljanje poljoprivrednih proizvoda koje je proizvodilo ostalih devetnaest porodica. Ona pre ostalih dolazi do vlastitog novca i zato, u slučaju potrebe, može pozajmljivati drugima.

Često je u 'trgovini' koju su oni držali, postojalo nešto kao zemljoradnička kreditna banka, a često verojatno i agencija za prodaju zemlje i slična preduzeća. Na taj način, zahvaljujući delatnosti ove dvadesete porodice, zemljoradnik Severne Amerike od samog početka dolazi u dodir s novčanim i kreditnim poslovanjem Staroga sveta. Svi proizvodni odnosi se od samog početka odvijaju na savremenim temeljima. Duh grada se pobedonosno probijao u najudaljenija sela. Može se reći da se od prvih dana kolonizacije narodna privreda Amerike počinje prožimati kapitalističkim duhom i elementima kapitalističke organizacije. Jer, ova

prva jezgra se uskoro razgranavaju u velike organizacije. Ali, ko je stavio na ovaj Novi svet kapitalistički pečat, ko zapravo, ako se kao odlučujući faktor uzme čisto ličnii element, a ne istorijska konjunktura?

Dvadeseta porodica i u svakom selu!

Dovoljno je reći da je ova dvadeseta porodica svaki put bila jevrejska porodica koja se pridruživala grupi doseljenika ili je dolazila nakon što bi oni osnovali koloniju.”

 Jevrejske trgovačke ispostave, gde su za alkohol ili oružje trgovci (najčešće jevrejski) otkupljivali od Indijanaca krzno i gledali na njih kao na objekt eksploatacije, nisu dopuštale predstavnicima drugih ispostavada eksploatišu “njihove Indijance”. Na koji način su beli trgovci kažnjavali nepokorne Indijance, svedoči sledeća priča:

Jednom su se na Missouriju pojavili trgovci, predstavnici druge ispostave, i počeli otkupljivati krzno po povoljnijoj ceni. Tada su trgovci stare ispostave rešili da “kazne” Indijance koji su prodavali krzno konkurentima. Godine 1837. je bio poslat u ispostavu Fort-Union čovek koji je bolovao od boginja, a upravnik ispostave, koji je bio upozoren,pozvao je u Fort-Union 500 najboljih lovaca od onih koji su prodavali krzno konkurentima. U ispostavi su ih zarazili krvlju jednog bolesnika, a

zatim se upravnik oprostio s njima. Nije prošlo ni mesec dana, a sva plemena su obolela od boginja. Sačuvano je svedočenje upravnika ispostave Fort-McKenzi koji je posetio jedno od zaraženih sela da bi video kako deluje infekcija. Video je da su između wigwama ležale stotine leševa, a samo su dve žive Indijanke pevale pogrebne pesme.

Trgovci-zlikovci nisu na taj način samo ubijali Indijance, već su i zarađivali na njihovoj smrti jer su sa pokojnika skidali odeću sašivenu od odabranih bizonskih koža i slali je u svoje trgovine po gradovima.

Oružane snage SAD-a su se razvijale i jačale zahvaljujući operacijama masovnog ubijanja Indijanaca. U svakoj zgodnoj prilici beliosvajači bi  napadali Indijance i zverski ih ubijali. Prećutno geslo ovog genocida bilo je: “Potpuno očistiti Ameriku od Indijanaca.”

Godine 1864. odred majora Chiwingtona je na prepad napao naselje Cheyenna i pobio sve koji su se tamo zatekli. Američki vojnici su skalpirali čak i žene i decu. Nakon nekoliko godina na reci Washita, kao rezultat novog podmuklog napada koji je izveo general Custer, istrebljenje Cheyenna bilo je dovršeno.

Vlada SAD-a 1862. godine donosi Zakon о naseljavanju Zapada, tj. indijanskih teritorija. Kako bi stimulisala belce za borbu protiv Indijanaca, svakom kolonisti je obećala besplatnih “160 jutara dobre zemlje u trajno vlasništvo”. Indijanci - vlasnici ove zemlje - stavljaju se izvan zakona. Do kraja šezdesetih godina po celoj zemlji sprovode se masovni progoni i ubistva Indijanaca. Sačuvano je pismo jednog od prvih kolonista Kalifornije: “... Često sam se sporio sa Goodom о Indijancima. Good smatra da je potrebno ubijati svakog muškarca i ženu, ali Indijanke treba ostavljati žive. A meni je bilo jasno da mi trebamo ubijati i indijanske žene.”

Vlasti mnogih država u SAD-u su plaćale velike svote novca za svaki skalp ubijenog Indijanca. Na taj način američki vojnici su se iskupljivali pred nadređenima. I danas se u američkim muzejima čuva golema količina ovih skalpova.

Kongres SAD-a 1871. godine ratifikuje Zakon о indijanskim rezervatima. Nakaznije od zločina drevnih egipatskih faraona, koji su preseljavali narode, ovaj Zakon je legalizovao totalnu pljačku Indijanaca, preobrazivši prave vlasnike zemlje u obespravljene robove ostavljene na milost i nemilost sitnim federalnim službenicima.

Godinu dana posle donošenja ovog Zakona federalni opunomoćenik za indijansko pitanje je ovako okarakterisao državnu politiku SAD-a prema Indijancima: “Potrebno je jasno shvatiti da se о odnosu civilizovane države prema divljacima ne može postaviti pitanje časti nacije. S divljim ljudima je potrebno postupati isto kao i s divljim životinjama. To znači postupati s njima onako kako je u datoj situaciji najjednostavnije: ratovati, naneti im poraz ili se spašavati od njih begom. Indijanac se treba u rezervatu osećati onoliko dobro, a izvan njega onoliko loše koliko je to potrebno vladi. Oni koji se pokažu poslušnima, dobit će hranu i državnu zaštitu. A one koji se budu loše ponašali, potrebno je odmah kažnjavati ili uništavati...”.

Sasvim je očigledno kako državna politika SAD-a prema domicilnom narodu Amerike oponaša jevrejsko-talmudski model odnosa Jevreja prema gojima (akumi, nohri itd.). Taj isti odnos prema drugim ljudima kao prema stoci, ta ista zaprepašćujuća surovost i osećaj da im je sve dopušteno, susreće se kod fanatičnih Jevreja.

Odnos prema zemlji i imovini Indijanaca kao ničijoj, slobodnoj, takođe ponavlja jednu od temeljnih normi Talmuda koji vlasništvo nejevreja smatra “slobodnim jezerom”. Rukovodeći se ovim principom, jevrejsko-masonska vlada SAD-a je 1899. godine obznanila početak novog grabeža indijanske zemlje koja im je tek nedavno bila zapisana “zauvek” - američka vlada, slično jevrejskim boljševicima u Rusiji, odlučila je još jednom konfiskovati indijansku zemlju. Organizovana je opšte američka kampanja imenovana “Trkom”.

U pozivu vlade SAD-a je pisalo: “Svaki beli građanin Sjedinjenih Država koji želi dobiti besplatnu zemlju treba se 22. aprila 1899. Godine javiti na ranije određen položaj. Toga dana, u osam ujutro, bit će dan signal za start. Svaki učesnik 'trke' dobit će besplatno onaj deo zemlje koji osvoji pre drugih. Najbrži dobijaju više od ostalih!” Ove “trke” su okupljale hiljade belaca koji su se želeli okoristiti na račun Indijanaca.

Svaki učesnik je držao u ruci komad belog platna. Prvi koji bi uspeo postaviti svoju belu zastavicu na još nezauzetu indijansku zemlju, postajao bi njen vlasnik. Tako je na američkoj zemlji trijumfovao talmudski duh.

Prvobitna akumulacija kapitala, koja je dala mogućnost SAD-u da uspešno razvije svoju ekonomiju, bila je ostvarena na račun trgovine robljem, eksploatacije robova, pljačke indijanske imovine i njihove zemlje. Mit о američkim kolonistima koji svojim radom osvajaju zemlju je ista takva izmišljotina kao i mit о američkoj demokratiji. Veliki deo zemlje kultivisali su Indijanci, a ne belci. Zemlja na kojoj su beli okupatori počinjali od nule, bila je osvojena i kultivisana rukama robova.

Beli osvajači su razrušili civilizaciju i kulturu Indijanaca koja je po svojim duhovno-moralnim vrednostima bila na mnogo većem nivou od judejsko-talmudske i približavala se hrišćanskim shvatanjima. Patološka surovost i gramzivost, koje su karakterisale bele okupatore Severne Amerike, bile su apsolutno tuđe Indijancima. Opravdano su te bele pridošlice smatrali ljudima koji nisu sasvim normalni, koji su oštećeni i koji jedino zaslužuju sažaljenje. Na taj način bele osvajače Amerike promatrali su ruski pravoslavni sveštenici na Aljasci i u Kaliforniji, hrabro razobličavajući njihove razbojničke “podvige.”

Istinsko hrišćanstvo je uvek štitilo Indijance od surove samovolje i pljačke njihove imovine. Na američkim teritorijama, koje su sve do XIX veka pripadali Rusiji, Indijanci su u potpunosti opstali. Štaviše, mnogi od njih koji su primili hrišćanstvo uspeli su i očuvati svoju kulturu.

Nastavak sledi......